Krčma nasred puta

POSTOJI li srpska ideja? Nikada nije formulisana. Bila je na početku baš i izazovna. Ono od davnog nam pretka, Rastka Nemanjića, potonjeg Svetog Save - da jesmo i na Istoku i na Zapadu, ali i to - da nismo ni tamo ni ovamo. Neka sredokraća, a kao i sve što nalikuje tome pozvanju
- uskraćeni za koherentnost i za konačno utemeljenje.
Bila je to gotovo programska, ali i upozoravajuća, pa i kobna odrednica, u kojoj će se, i oko koje, stolećima zatim odvijati surova srpska drama. Zar nije to dramatičnost prvoga reda - vekovima ovaj narod nije mogao da se konstituiše? Iako je bivalo prilika za to. A to se nije desilo iz više poznatih razloga. Prvi jeste pretežak: onim čime se srpski narod i izdvaja u osobenim duhovnim karakteristikama, i onim slovenskim kolebanjem da se na vreme opredeljuje u idejnim, duhovnim i političkim, a ne samo kulturnim programima, neprestano oklevajući da izvojuje bitku kojom je on - To, Ono, svoj na svome, Posebnost. Čime se prepoznaju, uglavnom, svi narodi na svetu, bar oni koji imaju čime da se obeleže. A mi smo imali čime!
Srednjovekovna je, duhovna pustolovina, bivala, iako iz vizantijskoga nasleđa, njime isprepletena, čime se srpski narod i na evropskoj, i svetskoj sceni, pokazivao kao samosvojan. Umetnička je čitanka, uz onu religijsku koncepciju, imala svoje komponente i određena svojstva, čime se i - od pojave Svetoga Save pa do despota Stefana Lazarevića - otkrivala i kao svet za sebe, uz sve one prerogative kojima se prepoznaje jasna vizija i idejna usmerenost.

Vilajetski mrak

KrČma nasred druma, kako će se srpska postojbina i uz bolan ali i humoran način - razaznavati, dobijala je, u minulim vekovima, tragična obeležja, uz svekolike promene i na civilizacijskom planu a naročito uz ratove i promene, kojima su imperijalne sile težile za večitom vladavinom nad slabijima.
U tom naizmeničnom i preteškom smenjivanju moćnih sila, koje su porobljavale manje narode, u Srbalja se gotovo i, uz nasleđe predaka - posebno i samosvojno, pojavljivala i jačala neprestano gotovo kasta slabijih potomaka, koji su poprimali rajetinsku svest, i kojima je zavladavala ona, po Jungu, senka inferiorne ličnosti. Što će obeležavati mnoge, kao istaknute srpske ličnosti na najvišim državnim položajima, i što će imati dalekosežne negativne posledice za sudbinu Srbalja. Takvi će, kao vladari, i pomoći, to jest odmoći da se ovaj narod konstituiše i da i danas, sada i ovde, u dvadeset prvom veku, ne živi u tri države. Što jeste žalostan podatak i što govori mnogo o karakternim osobinama nacije.
Tragični raskoli u minulim srpskim događajima, što je prouzrokovala i nekonstituisanost, a inaugurirala večna zavisnost od velikih sila, kao i egzistencija izdvojenosti, pod različitim kulturnim i političkim ustrojstvima, ili Osmanlijama ili zapadnjačkom hegemonijom, učinila je da se i duhovna, a posebno kulturna osobenost, različito odvijala i poprimala nejedinstvene ili neautentične oblike i dela. Ostvarujući se izvan maternje melodije!
U svim tim različitim društvenim promenama i preobražajima i inteligencija se srpska formirala, a potom i ponašala, ili ostvarivala, uz različite, drukčije, najviše neautentične izvedbe svojih programa i prihvatanja reda i poretka, kako u svojoj zemlji tako i u načinima prezentovanja onoga maternjega na strani, učestvujući u svetskim i evropskim duhovnim procesima, pre svega, ne srpskim duhovnim obeležjima, nego negativnostima koje su, često, zaprepašćivale prosvećeni svet.
Zar nisu srpski duhovni proizvodi, umetnost osobeno, književnost i u novijoj istoriji naročito film, upravo svojim prepoznatljivim crnilom, vilajetskim mrakom i krvožednošću, onom na Zapadu rado komentarisanom vučjom soli
- uglavnom i zlurado komentarisani i prihvatani kao srpska istorijska i priča i udesnost? Nacionalnu opredeljenost i narodnu individualnost, ako to može i tako da se kaže - predstavljali su naši ljudi - kao vrstu one potčinjenosti, ne samo na duhovnom planu, nego i gotovo fiziološkom, čime se moglo uživati u prosvećenom svetu: jer, evo, tih Balkanaca, toga babarogaškog zenitizma, tih primitivnih vučijih zevova, toga nabijanja na kolac, te proklete i bratske nesloge ili krvožednosti - a ovde se to tumačilo kao novost ili čak originalnost, ono što je izuzetnost - avangarda!
Što se i danas čini!
Proglašavati srpske kao umetničke manifestacione pokrete za nešto originalno i izuzetno, i Miciće i Mitrinoviće i Crnjanske ili nadrealiste - kao nešto originalno i samosvojno, jeste duhovni ćorsokak a nikako i ničim znak veličajnog. Sve jeste to - crni srpski humor i podređenost već viđenim i odavno prohujalim programima koji su proživeli svoje godine i uspona i padova.
U neslobodi i stalnoj borbi između ideala koji nađačava potrebu za hlebom i tom slobodom, neophodnom za nezavisnost svakog naroda i pojedinca, u Srba su se pojavljivale velike ličnosti, sa svojim programima, kao Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Njegoš, Svetozar Marković, Jovan Skerlić - ali to nije moglo da se primi - jer je preovladavala, ovde, upravo, ta zaostala, primitivna i rajetinska svest.
Naročito gajena i uznjihavana u simbolu beogradske čaršije (da je krstimo) koja je od stasanja nezavisne srpske države u 19. veku - uglavnom, prednjačila u svemu čime je trebalo da se ovaj narod predstavi i obeleži, kako u domaćim izvođenjima programa - tako i na strani, u svetu. A ta je Čaršija vazda, njihajući svoje miljenike, i uz debilne varijacije na teme koje su u svetu bile u modi, sve činila da se dodvori upravo kao inferiorna - onome što je tih godina, toga zemana, bilo na scenama evropskim! Tako su odbacivani ili skrivani na marginama oni duhovni programi, zbog kojih je srpska duhovna litanija ili pustolovina i posebna i značajna!
Zato je i tako je moguće da se postavljaju nesuvisla pitanja ove vrste: ”Zašto slavimo vreme smrti”? Ono osnovno, prevashodno, i tako umno sročeno u Jovanovom Otkrivenju - pitanje i odgovor, kušanje i iskušenje, tumačenje i značenje, objašnjenje smisla i ljudske egzistencije, poretka na Zemlji i samoga božijeg poslanstva, one božanske energije kojom se i održava sav poredak na Zemlji, u vaseljeni, trebalo bi da bude i poznato ako već nije jasno i razgovetno rečeno.

Teror jačih

A ono, uz ostale jevanđelijske priče i mudrosti, veli: ”I reče mi: Ovo su oni što dolaze od velike nevolje, koji opraše svoje haljine i ubeliše ih u jagnjetovoj krvi.” Jer je ta krv upravo i Vreme smrti, ono čime se ljudska jedinka, i u mnoštvu, u zajedništvu, brani od sile i zla, u pokušaju da se izbori pravo na slobodan izbor ljubavi. Čemu se nada čovečić u časovima opštih nereda, promena i pometnji, ratova i revolucija. Oni i ono što se u toj Jagnjetovoj krvi okupa - jeste taj slobodan izbor. Slobodan put. Moralni smisao! Ako poneko ima čime da shvati! Sudbina Sina Čovečijeg, Hristova misija...
I koji izađu iz te krvi, u obeljenim haljinama, ostaće im imena zapisana belim ili crvenim slovima na kamenu večnosti. Što je istorijska i naučna, posebice umetnička povesnica umela i ima čime da obeleži u istoriji čovečanstva.
Ovde se, u Srbalja, to nije razumevalo ne samo zbog zaostalosti i neprosvećenosti - nego i terora koji su zavodili pobednici, večito naslanjani na neku od jačih sila. Čije su programe prihvatili i uz njih se prenisko klanjali. Kako onda, u davnini, tako i danas.
Ovo je, u današnjem srpskom trenutku ”tranzicija”, istovetno gotovo, sa simbolima i sadejstvom Uozbiljenih tupoglavaca, i ovde i svuda.

OTAC NACIJE
KADA smo u ”Slovu ljubavi” objavili četvrti deo Vremena smrti Dobrice Ćosića (što će biti jedna od mojih ”političkih grešaka”, kako prilikom smenjivanja, tako i likvidacije izdavačke kuće), tiraž je bio ”ogroman” za naše prilike - 45.000 primeraka, i brzo se prodavalo 1980. godine. Pisac je dobijao pisma, pa i to: kako je seljak, negde kod Valjeva, kupio, ”za svaki slučaj”, dva primerka, a jedan ukopao blizu kuće... i slično. Hajka je bivala na pisca, koga je Zoran Gavrilović, jedan od najuglednijih kritičara, srpskoga pesništva osobito, proglasio za ”oca nacije”.

VEČITO KAŠNjENjE
KAKO se civilizacijska prosvećenost uvećavala, pre svega na evropskom kontinentu, mi smo zaostajali i u večitom kašnjenju bivali prinuđeni da koristimo i veličamo i idejne, i kulturne, i umetničke ”inovacije” kojima je ”zeman” odavno prošao. Koje su svoju misiju ne samo završile nego i, najčešće, ili negirale ili prevazišle u načinu obnavljanja.

* * * * *

NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Živojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritičke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, između ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rukovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno različito tumačen i interpretiran, naišao je na burne reakcije među istoričarima, političarima i našim čitaocima... „Novosti“ tim povodom žele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio žrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedničkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoričare, političare, pisce, intelektualce, čitaoce - da zajedno pređemo taj dugi put, i da vidimo šta smo učinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.