Pašić: Imamo tri mogućnosti

U TRPEZARIJI Prizrenske mitropolije, za dugačkim stolom prekrivenim vojnim kartama, okupila se vlada i Vrhovna komanda na poslednje većanje na tritoriji Srbije. Očekujući da se pukovnik Pavlović vrati od vojvode Putnika, ministri zure u vojne karte i u sebi preračunavaju razdaljine koje treba preći.
Prestolonaslednik Aleksandar treći put čita izveštaj vojvode Mišića o kritičnom stanju Prve armije; Nikola Pašić stoji uz prozor i gleda varoš koja krklja od kretanja i vreve izbeglica i vojske pod gustom lapavicom. Posmatra Sinan-pašinu džamiju koja je sagrađena od materijala razrušene crkve Sveti arhanđel, zadužbine cara Dušana, i misli kako se na ovom tlu sa gubitkom slobode gubi sve. Da opstanu pod zavojevačem, ljudi primaju njegovu veru i boga, a sa promenom vere gube ime, pretke, prošlost. Postaju drugo. Ne započinje li sada opet novo preveravanje?
Pukovnik Pavlović ulazi, Aleksandar prestaje da čita, svi ministri upiru pogled u njega, a Pašić, stojeći mirno pred vrhovnim komandantom, s naporom kaže običnim glasom:
- Vaše visočanstvo, general Bojović nije uspeo da se probije kroz Kačanik. Primoran je na povlačenje. A naše sjedinjenje sa savezničkim trupama u Makedoniji konačno je propalo. Austrougari su ušli u Prištinu, a Bugari nezadrživo napreduju ka Prizrenu.
Aleksandar mu pokazuje rukom da sedne u začelje stola: Pašić se lagano, noseći štap, vraća za sto i seda desno od prestolonaslednika, koji smrknuto poče:
Ostaje nam, dakle, poslednja mogućnost.
Pašić:
Ostaju nam tri mogućnosti, visočanstvo. Predlažem da ih razmotrimo po redu.
Aleksandar:
Koje su vam to tri mogućnosti, gospodine predsedniče?
Pašić:
Najpre kapitulacija... Da, predaja, gospodo. Druga je mogućnost borba na Kosovu do izgibije. A treća nam je da se povlačimo preko Albanije i Crne Gore do primorja, sa izgledima da nas tamo saveznici prihvate. S tim da nam Crnogorci štite odstupnicu dok se ne sretnemo sa saveznicima.

Izdaja prijatelja

Aleksandar:
Ni kapitulacija, ni pogibija, ne dolaze u obzir. Nismo mi sada u prilici da razmatramo mogućnosti. Ostalo nam je samo moranje: do pobede. A što se Crne Gore tiče, iako više ne verujem cetinjskim velikašima, ja verujem u crnogorsku vojsku.
Pašić:
Da premerimo još jednom sve što se može u ovom trentku učiiti. Sa raskrsnice valja naći najbolji put.
Pukovnik Pavlović:
Vojvoda Putnik me ovlastio da vam saopštim sledeće: borba na Kosovu više se ne može voditi. Nemamo ni hrane, ni municije da produžimo otpor. Vojska je izgubila veru u spas otadžbine. I oficirski kadar se teško pokolebao. Sve je razočarano u saveznike. U ovom času, moram da kažem i ovo: mi nismo samo na bojištu izgubili rat.
Pašić:
O krivcima za položaj u kome smo, neka se, gospodine pukovniče, raspravlja posle nas. Neka se tim nekorisnim poslom bave oni čija je to nadležnost.
Prvi ministar:
Nisam saglasan s vama, gospodine predsedniče. Na ovom mestu i u ovom času treba konstatovati: Srbija je doživela slom zbog neaktivnosti i neispunjenih obećanja naših saveznika.
Aleksandar:
Zahtevam da tom konstatacijom započne naše saopštenje vojsci i narodu sa ove sednice. I svetu!
Prvi ministar:
U pravu ste, visočanstvo. Predlažem da se odmah posle sednice uputi memorandum svim savezničkim vladama, u kome treba reći sve što smo od naroda i vojske krili o njihovoj politici prema Srbiji.
Drugi ministar:
Srbija nije pokorena samo od jačih neprijatelja. Ona je izdana od prijatelja! To svet treba sutra da sazna.
Pukovnik Pavlović:
Dozvolite mi, gospodo, da vas podsetim da su sve naše telefonske i telegrafske veze sa svetom prekinute. O Srbiji od sinoć svet može da čuje jedino ono što se kaže u Beču i Berlinu.

Ginuli junački

Prvi ministar:
Ipak će se, gospodine pukovniče, jednog dana čuti i ovo što mi sada govorimo. To ne sme da se previđa!
Pašić:
Gospodo, ja vas ponovo upozoravam da ne sečemo jedinu granu na kojoj još sedimo. Jer i ona samo što se nije slomila.
Aleksandar:
I kako da je ne slomimo?
Pašić:
I ja sam za to da se saveznicima uputi memorandum, ali u kome ćemo im reći da smo ispunili svoje savezničke dužnosti i njihove zahteve i da u ovom kritičnom času očekujemo njihovu pomoć koja im je u interesu. Ali, pre toga, dozvolite, visočanstvo, da razmotrimo još neke naše izglede. U ovakvoj situaciji, svaka bi vlada na svetu, i svaki narod, trebalo da kapitulira. Borili smo se svim sredstvima, ginuli smo junački, nemilice. Trostruko jači neprijatelj isterao nas je sa državne teritorije. I ništa nije razumnije no da se prizna poraz i više ne satire ovaj nesrećni narod - zastaje, gleda ih redom, Aleksandar se mršti, čuje žamor neslaganja, podiže glas: - Na kapitulaciju, gospodo, mi imamo sva moralna prava. I pred svojim narodom i pred ratnim saveznicima.
Treći ministar:
To je istina. Naša kapitulacija ne bi bila nečasna. Ona je logičan ishod ovakvog rata. Ali, gospodine predsedniče...
Pašić ga prekida:
Nema - ali! I junaci se predaju pobedniku. Zar su jednom u istoriji i ratovima kapitulirali hrabri ljudi i hrabri narodi? Kapitulacija je u sudbini i čoveka i naroda. Oduvek su slabiji kapitulirali pred jačim. Sve se u prirodi predaje jačem i izmiče pred silom i smrću.
Aleksandar:
Predaja je predaja, gospodo! I ja, kao vrhovni komandant srpske vojske, o predaji neću ni da raspravljam ni da slušam.
Pukovnik Pavlović:
Dužan sam vam reći, visočanstvo, da me je vojvoda Putnik ovlastio da vam odmah na početku sednice saopštim: on neće potpisati kapitulaciju srspke vojske.
Pašić:
Visočanstvo, dozvolite mi da završim misao. Iako kapitulacija ima jake osnove i prave razloge, narodu umanjuje žrtve, ja smatram da mi ne treba da kapituliramo iz jednog jedinog razloga. Iako smo isterani sa svoje teritorije, čvrsto sam uveren da mi ovaj rat možemo dobiti. Pred nama je najveća pobeda u našoj istoriji. Daleka je, ali ja je jasno vidim. - Lupi štapom o pod.
Otegnu se tišina.

Proja u torbi

Pašić:
Nema časnog poraza, ni pobede u porazu! Za narod ne postoji časna smrt, gospodo. Prepustimo to viteštvo plemićima i pesnicima.
Prvi ministar:
Neka nam gospodin Pavlović kaže da li vojvoda Putnik veruje da naša vojska, ovako bosa i gola, sa komadom proje u torbi, može preko albanskih granica da stigne do primorja. Šta ćemo ako Crnogorci popuste, pa i oni jurnu za nama ili kapitulariju?
Pukovnik Pavlović:
Predviđajući ishod bitke na Kačaniku, Vrhovna komanda je još pre dva dana dala armijama pravce povlačenja ka Jadranskom primorju. Mi smo o tome obavestili crnogrsku Vrhovnu komandu i to je sve što možemo.
Aleksandar:
Ja sam potpuno saglasan sa stavom vojvode Putnika. Mi moramo stati na krajnju tačku svojih mogućnosti. A nemamo razloga da sumnjamo da će Crnogorci izvršiti svoju dužnost.
Drugi ministar:
Tu odluku treba sagledati sa svim posledicama, vaše visočanstvo. Bili bismo u modernoj istoriji prva vlada i skupština, prva vrhovna komanda koja sa kraljem, čitavom raspoloživom vojskom, decom, najboljim ljudstvom odlazi u izgnanstvo.
Treći ministar:
I sa svetim moštima kralja Prvovenčanog. I prvom svojom knjigom. I drugim svojim svetinjama.

VERA U ČUDO
DRUGI ministar:
Posle Izrailjaca, zar mi Srbi da budemo prvi narod koji izlazi iz svoje zemlje? A ko od nas može biti siguran da će nam Gospod dati Mojsija da nas vrati u našu zemlju? Smemo li da poverujemo u to čudo?
Pašić:
Ako u čuda verujemo, onda će Srbija izgubiti rat.

PREDAJA ILI BORBA
ČETVRTI ministar:
Predaja ne znači i kraj borbe. Predaja može da bude i odlaganje borbe, priprema za borbu.
Peti ministar:
Nesreća je u tome što kapitulacijom mi ne bismo izgubili samo ovaj rat. Izgubili bismo i ustanke koje smo dizali, i sve ratove koje smo od 1804. vodili za svoje oslobođenje i ujedinjenje Srpstva.
Nastaviće se