Kockanje sa Panićem

 O SVOJIM planovima, preciznije odlukama, o uređenju SRJ Milošević me nikada nije konsultovao, već me je o njima obaveštavao post festum. Pravljenje Ustava SRJ dešavalo se u tišini i tajnosti u Žabljaku. Neformalno sam nepotpuno saznavao da su srpski i crnogorski eksperti imali složene razgovore. Prema dr Vladanu Kutlešiću, jednom od eksperata Srbije i savetnika Miloševića za pravna pitanja, nalog koji su uoči razgovora dobili od Miloševića bio je da “od dve države stvore jednu državu”.
Milošević je očigledno težio unitarnom konceptu zajedničke države, dok je koncept mladih vođa Crne Gore bio da se od dve države načine tri, ili preciznije dve i po, jer su dve federalne jedinice morale zadržati osnovne poluge vlasti. Posle mnogih zatezanja, Milošević je teška srca prihvatio model Crne Gore. Verovatno je gajio nadu da će u procesu uređenja SRJ moć odlučivanja imati u svojim rukama i da će postepeno Crna Gora da se prikloni njegovom konceptu o faktički jednoj državi.

NIKAD ČUO
Događaji su, međutim, poprimili drugi tok. Naruku su im išli ratovi u Hrvatskoj, BiH, a kasnije i na Kosovu i Metohiji, nametnuta izolacija i sankcije i satanizacija Srba i Miloševića lično. Ne manju ulogu u tome je imao strategijski interes dominirajućeg Zapada da Srbiju odseče od mora, kao deo dugoročne strategije radikalnog onemogućavanja povratka buduće snažne Rusije na Balkan i u Sredozemlje.
Još manje sam bio konsultovan u vezi sa izborom predsednika i premijera sačuvanog dela Jugoslavije. Ali, dok sam u izbor predsednika bio posredno uključen, preko poveravanja glavnog kandidata Dobrice Ćosića, izbor premijera se odvijao sasvim van mog znanja. Tek uoči njegovog naimenovanja, Milošević me je pozvao i samouvereno rekao da ću se iznenaditi kad mi otkrije ko će biti premijer nove savezne vlade. Ispijajući šolju turske kafe, lagano je izgovorio ime Milana Panića. Pošto sam reagovao da za to ime nikad nisam čuo, objasnio je da je Panić poznati i uspešan američki poslovni čovek, koji dugo živi i radi u SAD, i da će nas on, kao savezni premijer, “pomiriti sa SAD i pomoći da se oslobodimo sankcija i uvedemo moderni američki kapitalizam”. Dodao je da će njegov prvi zadatak biti povlačenje ekonomskih sankcija.
Pogled koji mi je zatim uputio ličio je na pogled igrača pokera koji zna kad treba da odigra pravu kartu. Impresioniran onim što sam čuo i zbunjen nadrealističnom mogućnošću da će nam premijer biti američki državljanin i uspešni kapitalista, komentarisao sam tiho i oprezno da kombinacija izgleda genijalna, ali da možda ima neku skrivenu rupu. Energično odstranjujući moje zebnje, Milošević je počeo da hvali Panića kao sposobnog čoveka koga već dobro poznaje i sa njim sarađuje, i ponovio velike nade i očekivanja koja u njega, kao budućeg premijera, polaže. Završio je razgovor rečima: “Nemoj ništa da brineš, našli smo najbolje rešenje”. Razume se, pravu dubinu hazarderskog poteza Miloševića mogao sam da sagledam i ocenim tek kasnije.
U tom trenutku, više me je intrigiralo otkriće da je Milošević toliko nestrpljiv da se sa SAD što pre pomiri i da se bez ikakvih rezervi izjasnio za moderni američki kapitalizam. Nažalost, to samokandidovanje Miloševića za partnerstvo sa Zapadom neodgovorno i diletantski je bilo uništeno izazivačkim ponašanjem M. Panića i tvrdim sluhom D. Ćosića za Miloševićeva misaona previranja i iskušenja, kao i sklonost za povlačenje poteza koji izazivaju jake političke efekte.

OBUKA U SAD
KANDIDAT za premijera, M. Panić, se više dana borio da u njegov kabinet uđe što više ličnosti koje su po njegovom, a što manje po Miloševićevom, ukusu. Prema onome što sam kasnije slušao sa raznih strana, a što mi je i Milošević potvrdio, M. Panić se posebno protivio mom ulasku u Vladu kao ministra spoljnih poslova, smatrajući me Miloševićevim čovekom. Ne znam koje je razloge navodio, ali ne sumnjam da je jedan od najvažnijih bio što se na listi podobnih lica za ulazak u Vladu, koju mu je uručila američka administracija, moje ime nije nalazilo.
Koliko je M. Panić bio u obavezi prema američkoj vladi pokazuje činjenica da nije mogao (ili smeo) da prihvati ponudu da bude savezni premijer dok ne dobije njenu saglasnost i u SAD obavi nevidljivu obuku za aktivnost na tom mestu. Iako problemi zemlje nisu trpeli odlaganje, čekanje na M. Panića trajalo je nekoliko meseci.

OBEĆANjE BEJKERU
PANIĆ je tokom višemesečne “obuke” u Americi, obećao državnom sekretaru Džemsu Bejkeru da će ga redovno obaveštavati o svojim koracima kao predsednika vlade i da će voditi računa o njegovim reakcijama.
Bio sam šokiran prilikom povratka iz Budimpešte kad mi je pokazao kopiju prvog izveštaja Bejkeru u kome za izveštava o sastavu svoje vlade, profilu i političkoj biografiji njenih članova. Kao da nije učinio ništa loše, mirno je prešao preko mojih primedbi i podvukao da namerava da nastavi slanje izveštaja da bi razbio sumnju Amerike u pogledu orijentacije njegove vlade!

Nastaviće se