Gost pada s neba

PANIĆEVO obletanje evropskih prestonica dogovarano je tamo gde se on nalazio: iz njegovog kabineta, iz aviona u letu, iz hotela. Ako T. Olić u tome ne bi imao uspeha, na scenu bi stupao sam Panić, reklamirajući se i nudeći, bez obzira koliko je to drugoj strani odgovaralo. Koliko se sećam, u Austriju je putovao bez unapred ugovorene posete, nastojeći da tokom leta malog aviona željene domaćine stavi pred svršen čin. Ti njegovi nekonvencionalni metodi su najčešće uspevali, iako su neretko bili plaćani velikom nervnom napetošću cele delegacije.
Metodom samopozivanja i direktnog obraćanja, uz potpuno ignorisanje diplomatskih običaja i kanala, poslužio se i za organizovanje svoje blic posete Albaniji. Našavši se u čudu i ne znajući kako da objasni naprasnu želju Panića da dođe u Tiranu, prva postkomunistička vlada Albanije je u početku ćutala, da bi na kraju odlučila da jugoslovenskog premijera primi maltene kao čoveka sa ulice. Uz najminimalniji protokol, bez programa boravka i uobičajenog zajedničkog ručka, primio ga je premijer Aleksandar Meksi sa svojim ministrom spoljnih poslova, posluživši delegaciju samo jednom kafom.
Njihovo ledeno ćutanje dobilo je boju zbunjenosti kada im je Panić, predstavio američkog penzionisanog ambasadora Džona Skenlona kao svog političkog savetnika.

Ekonomska unija

U medenom mesecu koji je Albanija započela sa SAD odmah posle obaranja komunističkog režima, njen politički vrh nije mogao da zamisli da bi SAD mogle da se nađu i na strani, po Albancima, još uvek crvene Jugoslavije, u kojoj su oni videli samo svog vekovnog neprijatelja.
Posle uvodnog predstavljanja, Panić se preporučio kao čovek mira, ljudskih prava i dobrosusedstva, uporedivši Albance na Kosovu sa manjinama u SAD. Založio se za ekonomsku uniju Balkana i inkorporiranje Albanije u politički život Jugoslavije. Meksi je zaobišao pitanje balkanske unije i usredsredio se na pitanje prava Albanaca na Kosovu i Metohiji. Pozvao se na princip samoopredeljenja i pledirao za vraćanje Kosovu i Metohiji statusa iz Ustava iz 1974. godine.
Njegov ministar spoljnih poslova bio je emotivniji i oštriji, pa je Panić u jednom trenutku morao da mu replicira. Ministar je upozorio da Albanija čeka na rešenje Kosova od početka dvadesetog veka i da prijateljstvo s Albanijom ide preko Kosova. Stavio je prava Albanaca ispred ekonomskih prioriteta i pomenuo referendum kao put rešavanja.
Tajac je nastao kada se za reč javio Džon Skenlon, koji je očigledno hteo da Paniću priskoči u pomoć. Međutim, iako su njegovo plediranje za ekonomsku uniju Balkana i apelovanje na albansku stranu da podrži Panićev predlog bili srž izlaganja, mnogo veću pažnju Albanaca i članova naše delegacije su privukle njegove uvodne reči da je kao američki diplomata, od čega dvaput u svojstvu ambasadora, proveo trideset godina u zemljama istočne Evrope sa jedinim zadatkom da podriva sisteme u tim zemljama. Još jedna nadrealistička slika: američki ambasador, koji priznaje da je trideset godina bio angažovan na subverzivnom radu u istočnoj Evropi, uključujući i Jugoslaviju, pojavljuje se kao zvaničan član jugoslovenske delegacije i prekoreva albanskog premijera što je uzdržan prema ekonomskom projektu jugoslovenskog premijera! Kada je mene ova slika duboko protresla, kakvu zbrku je morala da proizvede u misaonom toku zanemelih Albanaca.

Vruća linija

POSLE posete Albaniji, ringišpil je Panića doveo u Tursku. Nekoliko nedelja pre Londonske konferencije, kada su glasovi i pretnje mogućom vojnom intervencijom NATO protiv SRJ počeli naglo da se povećavaju, Panić je zatražio od premijera Sulejmana Demirela da se zauzme za mir i suprotstavi vojnoj intervenciji. Izneo mu je desetak rezultata svog dotadašnjeg delovanja i objasnio kako vidi rešenja opasne situacije u BiH. Zatražio je pomoć Turske za sledeće operacije: 1. Razmenu zatvorenika u BiH; 2. Koridor između Beograda i Sarajeva; 3. Turske eksperte za utvrđivanje činjenica u Sarajevu; 4. Bosanski Muslimani da stave oružje pod kontrolu UN; 5. Uspostavljanje „vruće linije“ sa Turskom. Posebno je insistirao na zajedničkom odlasku sa ministrom spoljnih poslova, Hikmetom Četinom, u Sarajevo. U svom odgovoru, Demirel je bio pun hvale za Panića, ali se čuvao od preuzimanja čvršćih obaveza.
Kada sam početkom februara 1992. godine sa Miloševićem doputovao u Ankaru, brifovao sam ga o tome kako je regent Aleksandar Karađorđević, po savetu velikog Nikole Pašića, bio odbio poziv britanskog premijera Lojda Džordža da pošalje u Istanbul okupacionu armiju. Po Pašićevom savetu, uputio je kopiju svog odgovora pobunjeniku Kemalu Ataturku u crnomorsku luku Samsun, čiji sadržaj je bio: „Srbi su u bici kod Kumanova raščistili sve račune sa Turcima i od tada mogu sa njima da budu samo prijatelji“. Milošević je tu istorijsku poslasticu vešto upleo u svoje izlaganje o jugoslovenskoj krizi, stavljajući Demirelu do znanja da je sada Turska na potezu da se prema nama prijateljski ponaša. Međutim, Demirel je odluku o jednovremenom priznanju nezavisnosti sve četiri otcepljene republike potajno već bio doneo. Nisam nalazio reči kojima bih Miloševiću i mojim prijateljima u Jugoslaviji mogao da objasnim licemerje Turske. Uteha mi je bila što u mnoštvu licemerja, koje nas je okruživalo, Turska nije bila izuzetak.

PROMENA “ŠAHOVNICE“
Panićeva ekstravagantna želja za originalnim efektima dovodila je, ponekad, članove delegacije u mučnu situaciju. Na sastanku sa hrvatskim premijerom Franjom Gregurićem, u Budimpešti, do kojeg je došlo na inicijativu Panića, savezni premijer je razgovor započeo neočekivanim zahtevom da Hrvatska promeni svoju zastavu. Naveo je da nam se njihova zastava ne sviđa zbog šahovskih polja i asocijacije na Drugi svetski rat, i zaključio da bi posle napuštanja sadašnje šahovnice naši bilateralni odnosi bili bolji.
Verovatno je već mnogo bio čuo o nastupanjima Panića u razgovorima sa stranim sagovornicima, ali mogu se kladiti da hrvatski premijer, miran i uljudan čovek, nije mogao ni sanjati da će mu se ovako nešto desiti. Uputio je Paniću dug ispitivački pogled, kao da je hteo reći: „Šta vam bi, čoveče?“ Onda je glasno ponovio Panićev zahtev i upitao ga kako bi SRJ reagovala kada bi joj Hrvatska uputila isti zahtev. To je bilo dovoljno da Panić povuče zahtev.

NARUDŽBENICA
Knjiga „Rat koji se mogao izbeći“ može da se kupi u svim ”Nolitovim” knjižarama ili da se poruči na e-mail: kizalter@eunet.yu telefonom 011-308-72-78.
(Nastaviće se)