Pravda samo izgovor

Džozef Bajden je zatim zatražio da se Muslimani vrate u Banjaluku, a Srbi u Tuzlu, Zenicu i Sarajevo. Izrazio je želju da naša štampa glasno uzme u zaštitu i Muslimane i Srbe koji žive u gradovima BiH. U telefonskom razgovoru sa Karadžićem, do kojeg je došlo na Bajdenovo traženje, objasnio mu je da želi da na licu mesta utvrdi šta Srbi u BiH žele i da izvesti Klintona o formuli za BiH.
Rešetanje pitanjima i zahtevima podupro je pretnjama vojskom SAD i Klintonom, kao i percepcijom američkog naroda o najvećoj odgovornosti bosanskih Srba i SRJ za nesreće u BiH. Do kraja je insistirao na predlogu mape za nagodbu, na povlačenju teškog naoružanja oko Sarajeva i na objektivnijem izveštavanju naših medija, posebno TV, o slikama iz BiH (Srebrenica, Sarajevo). Shvativši iz njegovog izlaganja i ponašanja da nije došao u Beograd radi mira i političkog rešenja, već radi dobijanja nove municije za dalju satanizaciju bosanskih Srba i SRJ, u čemu u SAD nije zaostajao za najekstremnijim našim kritičarima, Milošević i ja nismo naseli na njegove provokacije, tako da se vratio u SAD praznih ruku.

Sporne mape

Krajem 1993, pod rukovodstvom lorda Ovena i Stoltenberga, učestali su radni sastanci za finalizaciju mape konfederalnog modela BiH. Na nekima sam učestvovao, a na nekima nisam, kad sam se nalazio van zemlje. Dva takva sastanka održana su u SRJ i na oba je glavna tema bila kako povećati teritoriju muslimanskog entiteta za još tri procenta.
Na sastanku održanom 9. decembra 1993. godine, učestvovali su, pored dva međunarodna posrednika, Milošević, Šarinić, Akmidžić, Karadžić i Krajišnik. Hrvatski učesnici su uporno odbijali pravljenje ustupaka u centralnoj Bosni (Kiseljak, Fojnica, Vitez, Kreševo), ali su pristali na koridor za Muslimane do mora u širini od dva kilometra između srpske i hrvatske teritorije. Što se tiče izlaska Srba na more, Šarinić je škrto ponudio samo Prevlaku i pet kilometara iznad nje, dok Molunat ustupaju Muslimanima.
Milošević je primetio da to nije naknada za dubrovačko zaleđe i da je Tuđman uvek nudio Molunat Srbima, na šta je Šarinić izneo generalštabnu kartu Prevlake u cilju podupiranja svoje izjave. Lord Oven je insistirao da se Fojnica, Kreševo i Kiseljak vrate Muslimanima. Krajišnik je izvestio da je Silajdžić predao mapu, po kojoj Muslimani traže ceo Mostar i Neum, sa mostom za Hrvatsku kod Neuma. Predlog bosanskih Srba, koji je Milošević podržao, bio je da Srbi dobiju more do Poljuda, u zamenu za zemljani pojas iznad Dubrovnika dužine 50 km i širine 5 km, s tim što bi granica išla linijom najvišeg vrha.
Drugi takav sastanak održan je u Dobanovcima, vojnom odmaralištu u blizini Beograda, 17. decembra 1993. godine, uoči drugog sastanka svih zainteresovanih strana u Ženevi i Briselu 21. i 22. decembra iste godine. Sastav učesnika bio je isti kao i na prethodnom sastanku, s tim što je uz Karadžića i Krajišnika bio i Nikola Koljević. Cilj sastanka je bio postizanje dogovora o tri i po procenta teritorije koja se mora ustupiti Muslimanima. Sastanak je završen neuspešno. Milošević i Šarinić nisu se mogli složiti o obimu teritorije koju bosanski Srbi i Hrvati treba da ustupe Muslimanima. Milošević je objasnio da Srbi nude Muslimanima teritoriju kod Bihaća, neke enklave i proširenje na obodima budućeg muslimanskog entiteta i ponovio ponudu o ustupanju zaleđa Dubrovniku u zamenu za Prevlaku. Šarinić se nije složio sa izmenama na mapi i uslovio teritorijalne ustupke Muslimanima dobijanjem dubrovačkog zaleđa i proširenja u Posavini. On nije prihvatio ni mapu sa broda “Nepobedivi”, koju je Oven pomenuo. Ljut na Srbe i Hrvate, lord Oven ih je upitao o čemu su pre sastanka posebno razgovarali kada se nisu ni o čemu dogovorili. Zaključio je sastanak iznoseći predlog i stav da Muslimani dobiju procenat dogovoren na brodu “Nepobedivi” od 29,4 procenta plus 4,4 procenta od srpske i hrvatske teritotije.

Crna lista

U proleće 1993. godine zapadne članice Saveta bezbednosti UN počele su da razmatraju ideju o osnivanju međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Inspiraciju za takvu ideju dobili su od Londonske konferencije o Jugoslaviji iz avgusta 1992. godine, gde je vršilac dužnosti državnog sekretara SAD Lari Iglberger mahao listom ratnih zločinaca, sa Slobodanom Miloševićem na čelu.
I pored neospornog krvoprolića u bratoubilačkom ratu u BiH i pritisaka javnosti zapadnih zemalja, indoktrinirane jednostranim i pristrasnim izveštavanjem medija, ne može se reći da su vlade zapadnih članica SB bile pokrenute prvenstveno humanitarnim razlozima. Njih je na taj korak mnogo više motivisala želja da i putem tog suda usmeravaju i kontrolišu dalji tok jugoslovenske krize i da stegnu još jedan dugotrajni obruč oko Srba i SRJ, kao navodno najvećih, ako ne i jedinih krivaca za tragediju koja je zadesila prostore ranije Jugoslavije. U toj njihovoj ostrašćenosti da vide lidere Srba u Krajini, BiH i Jugoslaviji pred Strašnim sudom bilo je nečeg atavističkog i inkvizitorskog.
U aktivnostima za stvaranje takvog suda prednjačila je gospođa Madlen Olbrajt, stalni predstavnik SAD u Savetu bezbednosti i budući državni sekretar. Prelazeći preko Povelje UN koja Savetu bezbednosti daje najvišu izvršnu, ali ne zakonodavnu ili sudsku vlast, i ignorišući pravila međunarodnog prava, koja predviđaju da se međunarodni sudovi mogu stvarati samo voljom svih država, a ne ediktom jednog izvršnog organa, Savet bezbednosti je krajem maja 1993. godine doneo odluku o osnivanju ad hok Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju.
Pre donošenja spomenute odluke SB, Savezna vlada je izrazila neslaganje sa takvom namerom, osporavajući SB ovlašćenja za takvu odluku i suprotstavljajući se geografski omeđanom i politički selektivnom gonjenju i kažnjavanju ratnih zločina. Naglasila je da je Jugoslavija prihvatila sve norme međunarodnog humanitarnog prava kao sopstveno zakonodavstvo i da ne vidi opravdanje da se ovom problemu prilazi neuniverzalno. Posle donošenja odluke Saveta bezbednosti, uputio sam, u ime Savezne vlade, pismo generalnom sekretaru UN gospodinu Butros Butros Galiju, u kome sam na razrađeniji način ponovio rezerve Vlade i nabrojao pravne i proceduralne razloge zašto smatramo taj sud nelegalnim i nelegitimnim, zbog čega nam nije moguća saradnja s njim.
(Nastaviće se)