Klinton poveo rat!

KADA su terorističke akcije učestale na Kosovu i Metohiji krajem 1997. i početkom 1998. godine, bilo je jasno da ih albanski separatisti ne bi mogli izvoditi bez prećutne podrške i posredne materijalne pomoći sa Zapada. Bez znanja obaveštajnih službi nekih vodećih zemalja na Zapadu, pre svega SAD i Nemačke, doticanje velike količine novca i oružja na Kosovo i Metohiju ne bi bilo moguće. Te službe su registrovale, ali nisu efikasno sprečavale veliki promet narkotika u organizaciji albanskih narkomafijaša, čiji je ceo prihod išao na kupovinu i šverc oružja na Kosovo i Metohiju. Kolaps tzv. finansijske piramide u Albaniji, za koju se još ne zna da li je bila neizazvana ili režirana, i implozija te zemlje tokom 1997. godine omogućili su masovnu pljačku magacina sa oružjem, koje se ubrzo našlo u rukama albanskih terorista na Kosovu i Metohiji.
Nerazjašnjeno je da li je prelazak naoružanja armije Albanije u privatne ruke bio zaista rezultat nemoći vlasti da spreči odnošenje oružja iz vojnih magacina, ili je vlast Sali Beriše, tadašnjeg predsednika i vatrenog pobornika odvajanja Kosova i Metohije od Srbije i Jugoslavije, situaciju izrežirala, da bi albanskim teroristima na Kosovu i Metohiji omogućila da se nekažnjeno dokopaju velike količine naoružanja i municije za terorističke akcije i kasniju oružanu pobunu.

Pretnja silom

Kako bilo, SAD i njihovi zapadni saveznici su uspeli da pitanje Kosova i Metohije spolja internacionalizuju, preko Kontakt-grupe i Saveta bezbednosti UN, a iznutra destabilizuju, uz pomoć pojačanih aktivnosti terorističke OVK. Stvorena situacija je pogodovala da se Miloševiću i SRJ nametnu razgovori o Kosovu i Metohiji pod američkim, tj. albanskim uslovima. Služeći se pretnjom vojne intervencije NATO, ambasador Holbruk je pregovarao o sadržaju primirja između naših oružanih snaga i snaga terorističke OVK, a mnogobrojna misija posmatrača OEBS, pod prismotrom i vođstvom drugog američkog ambasadora i obaveštajca Džona Vokera nadzirala je ponašanje učesnika u oružanim sukobima na terenu. Rezultat tih operacija je bio da su Miloševiću bile dvostruko vezane ruke. S jedne strane, nije mogao da ide do kraja u likvidiranju i neutralisanju terorista OVK, jer ih je primirje štitilo, a s druge strane, nije imao nikakvu garanciju da teroristi, pošto se oporave od prethodnih udaraca i popune redove novim mobilisanim Albancima, neće ponovo zaposednuti pacifikovane prostore i puteve.
Ta dvostruka klešta, kojima su SAD stezale Miloševića i SRJ, zajedno sa dvostrukim aršinom prema terorizmu i satanizacijom nezabeleženih razmera svega što je srpsko, doveli su početkom 1999. do tipa razgovora u Parizu i Rambujeu kome bi mogli pozavideti i nekadašnji nacisti, jer su bili prevaziđeni u širini pritisaka, prinuda i pretnji oružanom silom i količini cinizma da se sve to čini u ime mira i humanitarnih vrednosti. U stvari, SAD su, pod kišobranom NATO, bile već donele odluku o vazdušnom napadu na SRJ i takvu operaciju uvežbavale, a farsični razgovori u Parizu i Rambujeu trebalo je samo da daju izgovor da su sva mirna i politička sredstva bila iscrpljena.
Niko to nije bolje objasnio i priznao nego glavni zagovornik i arhitekta oružane agresije protiv SRJ, tadašnji državni sekretar Madlen Olbrajt, kada je bila pozvala zapadne posrednike u tim razgovorima da “Miloševiću postave tako visoku lestvicu zahteva, da ne bude u stanju da je preskoči”. Jedan od njenih ranijih prethodnika na mestu državnih sekretara Henri Kisindžer bio je eksplicitniji i principijelniji tvrdeći, posle neuspeha razgovora u Rambujeu, da su uslovi i zahtevi u tajnom aneksu dokumenta ponuđenog u Rambujeu bili takvi da ih nijedna suverena zemlja ne bi mogla da prihvati.

Krvavi tragovi

Klintonova administracija je želela rat a ne mir sa SRJ i sve je činila i učinila da do toga zaista i dođe.
Ma šta da se kaže o Miloševićevim zakasnelostima, propustima i greškama u vezi sa Kosovom i Metohijom, on tada, naspram američkog obrušavajućeg jastreba, nije imao drugog izbora nego da brani zemlju od programiranog agresora. Sva objašnjenja da je mogao da izbegne rat, prihvatajući ceo paket dokumenata iz Rambujea, padaju pred činjenicom da u životu svake suverene zemlje postoji jedan minimum samouvažavanja ispod kojeg ne sme da ide. Sve što je ispod tog minimuma prestaje da bude sloboda i suverenost i postaje kapitulacija i okupacija.
Rat koji je jedina supersila planirala da vodi i dobije protiv SRJ nije bio nikakva humanitarna intervencija, već je bio rezultat imperijalnog interesa da se, lomljenjem jedine preostale nezavisne vojne sile na Balkanu, taj region, preko kojeg će ići planirani naftovodi i gasovodi iz Kaspijskog basena ka Jadranskom moru stavi pod čvrstu vojnu i političku kontrolu. Koliko je taj interes bio aktivan i imperativan potvrđuje i čvrsta rešenost SAD i drugih zemalja NATO da masovnu vazdušnu agresiju na SRJ izvrše bez obzira na Statut NATO, koji ne daje ovlašćenja za vojne operacije van utvrđene zone odgovornosti, na nemanje neophodnog i izričitog odobrenja od Saveta bezbednosti UN i na grubo kršenje Povelje UN i osnovnih principa međunarodnog prava.
Potpuno nelegalnim skoro tromesečnim masovnim bombardovanjem SRJ promovisano je pravo sile na račun snage prava i nanesen ogroman udarac samim temeljima međunarodnih odnosa i ulozi UN kao jedinog ovlašćenog čuvara mira i bezbednosti u svetu.
Gvozdena peta Novog svetskog poretka ostavila je prve krvave tragove. Poruka svim državama i narodima koji se usude da stanu na put vitalnim interesima i vrednostima SAD i drugih zemalja NATO bila je kratka: ako se na vreme ne poklonite i priklonite, proći ćete kao SRJ i Srbi.

OBEĆANJE AMERIKE
Iako to nisu javno iznele, SAD su albanskim teroristima, u zamenu za saradnju na destabilizaciji Miloševića i SRJ, bar prećutno obećale podršku za odvajanje Kosova i Metohije od Srbije, s perspektivom kasnijeg napuštanja SRJ, koja bi u međuvremenu bila razlabavljena ili konfederalizovana. Zbog toga su njeni posrednici u Parizu i Rambujeu sve činili da budući sporazum bude toliko širok i savitljiv da ostavi mesto za dalju evoluciju Kosova i Metohije u pravcu nezavisnosti.
(Nastaviće se)