Lekcije iz antike

U svojoj petnaestoj godini Paja Jovanović se obreo u carskoj prestonici Beču sa namerom da se što bolje pripremi za upis na Akademiju likovnih umetnosti. Kako nije imao završen četvrti razred gimnazije, to i nije mogao da konkuriše za upis na Akademiju, što je njegovom ocu zadalo dodatan problem. Srećom po dečaka rešenje je nađeno u starom poznanstvu Jovanovićevog oca sa Jozefom Dablingom, Austrijancem sa kojim se otac Stevan družio u mladosti u Vršcu. Dečaka su Dablingovi sa oduševljenjem primili i odmah ga upisali u uglednu Vaza-gimnaziju.
Sa velikom željom da se što pre domogne Akademije, mladi Vrščanin je za jedno polugodište prešao gradivo celog četvrtog razreda. Aprila 1877. upisao se zvanično na Akademiju likovnih umetnosti koja se baš u to vreme uselila u novu, reprezentativnu zgradu na Šilerplacu. Studije su trajale tri godine i obuhvatale su pored obaveznih predmeta crtanje i slikanje figure još i večernji akt, studije draperija i odela i vežbe iz kompozicije, dok su pomoćni bili perspektiva, anatomija i nauka o stilovima.
O godinama provedenim na Bečkoj likovnoj akademiji Jovanović je ostavio niz zanimljivih zapažanja sačuvanih u njegovim memoarskim beleškama. Presudnu ulogu u njegovim prvim koracima imao je profesor Kristijan Gripenkerl, zvani Gripen(1839-1916).
Nekoliko godina po odlasku Jovanovića iz njegove klase, Gripenkerl će kao svog asistenta primiti jednog drugog talentovanog i vrednog Banaćanina, Uroša Predića (1857 - 1953), koji će za razvoj srpskog slikarstva u DžIDž veku imati isti značaj kao i Paja Jovanović.
Nastavni program i pristup u učenju studenata kod starog profesora Jovanović je ukratko opisao sledećim rečima: “Glavni posao za nas početnike bio je da crtamo po antičkoj skulpturi celo pre podne, od osam do dvanaest. Tu nam je učitelj bio Gripen. U onom hramu antičke plastike ne mogasmo boljeg zaželeti. Strastan obožavalac jelinske skulpture, on nas je ne samo učio crtanju po plastičnom modelu, već nam je i otvorio oči za lepote jelinske umetnosti”.
Iz ovih navoda vidi se da je Gripenkerlovo insistiranje na crtežu bilo od presudne važnosti za Jovanovićevo osnovno likovno formiranje, posebno kada je u pitanju sticanje crtačke veštine, što je mladom Jovanoviću bio prvi zadatak. U toku prve godine studija, od oca je za početak dobijao 10 forinti mesečno za sve troškove, što je u stvari bilo nedovoljno za sve što je jednom talentovanom mladom akademcu bilo potrebno za nesmetano školovanje.
SreĆom, godinu dana posle teškog života u carskoj prestonici, mladi Jovanović uspeva da dobije stipendiju Matice srpske iz fonda Gavre Romanovića u iznosu od 35 forinti mesečno, tj. 200 forinti godišnje. Stipendija mu je prilično olakšala dalje školovanje i na koncu omogućila da tokom letnjih meseci raspusta obilazi ne samo Vršac, nego i da se otisne put Crne Gore i Skadra. Tako se na osnovu jednog potpisanog i datiranog crteža “Medun-grad” zna da se već u leto 1879. našao u Crnoj Gori u želji da što bolje prouči ljude, mesta i običaje na Balkanu.
Željan učenja, kao i ohrabren dobrim ocenama na studijama, Paja Jovanović se u to vreme zanosi idejom o kompoziciji koja je za temu imala otmicu mlade, odnosno događaj kada turski vojnici upadaju u crnogorski logor sa namerom da otmu nevestu. Na kraju, kada je sliku završio i vidno uzbuđen pokazao svom profesoru Gripenkerlu, dočekala ga je kao “hladan tuš“ njegova ozbiljna ali tačna kritika: “Šteta za ovaj lep siže.
U početku sam se nadao da ćeš napraviti dobru sliku, ali evo, ispade mućak. Nisi hteo da me slušaš. Govoriću sa profesorom Elka Milerom (Leopolod Karl Miler, slikar orijentalista i potonji Jovanovićev učitelj - prim. P.P.) da te primi u svoj Majsteršule. Njega ćeš slušati to znam”.
(Nastaviće se)