Strpljivi Josip

DRUGI svetski rat i okupacijske godine Jovanović je provodio slikajući portrete i varijante svojih ranijih poznatih dela. Tokom rata naslikao je i jednu verziju “Seoba”, iniciran lažnom vešću da su ustaški okupatori uništili veliku “Seobu”, smeštenu u trpezariji Patrijaršijskog dvora u Sremskim Karlovcima. Ta treća verzija “Seoba” je posle više decenija provedenih u inostranstvu konačno bila predstavljena beogradskoj publici 1998. godine na izložbi u Narodnom muzeju u Beogradu (u propratnom katalogu popisane sve ličnosti koje su Paji Jovanoviću poslužile kao modeli za ovu “Seobu”).
Prema svedočenju Soje Jovanović, stari slikar se za vreme okupacije nikada nije žalio na oskudicu, a na zvuke sirena koje su oglašavale vazdušnu opasnost ostajao je miran u svom stanu. Posmatrao je iz stana borbe za oslobođenje Beograda i skicirao utiske i zapažanja koje je potom želeo da pretoči u sliku.
Po okončanju ratnih dejstava, već u dubokoj starosti sa navršenih 88 godina života, Paja Jovanović je pozvan da sa grupom umetnika iz čitave FNR Jugoslavije naslika portret maršala Tita u Belom dvoru na Dedinju. Iz ličnih umetnikovih zabeležaka pisanih u zimu 1947/48. danas znamo kako je protekao rad i život starog proslavljenog umetnika u novim okolnostima po oslobođenju. S obzirom na njihov obim, za ovu priliku izdvojićemo samo neke zanimljive delove:
“Ove godine sam zimsko doba lepo proveo radeći u Dvoru portret Maršala. Baš mi je milo bilo što su, nastojanjem Branka Šotre, i mene Srbina pozvali na tu utakmicu mada je način tog konkursa kao i način portretisanja absurdan bio.
Ali društvo mlađih ljudi (30-60) od mene, udobne prilike u Dvoru, simpatični način Maršala i njegovo strpljenje s kojim se podčinio tom dosadnom sedenju - pa lepa, baš dvorska ponuda ekskvizitne zakuske delikatno ljutomerske i drugo vino, likeri i rakija i kafa, činile su da sam sa velikim zadovoljstvom odlazio na Dedinje. A šetnja udobnim kolima od kuće do Dvora, pa i natrag u društvu tih simpatičnih ljudi odista za mene već usamljenog čiču lepa razonoda su bila.
Rad sam, i način rada - je bio absurdan.
Postaviti Model - u tom slučaju Maršala na platformu sedeći u fotelji kao nekog vrlo stara čoveka na odmaranju, a slikari razređeni u polukrugu treba sada po prirodi izraditi portret od kvaliteta koji će se reprodukovati da zameni banalne fotografije. Maršal koji je velikim pregorevanjem, požrtvovanjem svaki dan od 10 do 12 mirno sedeo - mora da se dosta čudio rezultatu te njegove žrtve, a niko mu ne može zameriti ako je našao da su sve njegove fotografije bolje od tih takozvanih umetničkih dela. (...)
(...) Ja sam od prvog dana napustio svu nadu da ću sliku izraditi...
Platforma sa Maršalom na fotelji se nahodila u velikoj dvorani imajući samo svetlost sa tavana absolutno neupotrebljiva za portret.
Ovo mesto je izabrao Becić, krasan mio čovek, dobar učitelj, a zacelo i dobar umetnik - ali ne portretista - kako su svi ostali pristali na taj izbor ŠpristaoĆ sam i ja, kao peti točak u kolima ćutao, a kada ŠsuĆ svi u kolu počeli da rade ŠpočeoĆ sam i ja - ja, bez nadežde uspeha - počeo da crtam, jer taj Oberlicht osvetnjava samo čelo i nos, jabučne kosti na obrazu i bradu ako je prominentna.
(...) Sve to rađeno više svojom veštinom negoli Modelom pred sobom. Iznenadio sam se i uvideo, da darovit slikar i u nejnepovoljnijim prilikama može što dobro svršiti, ako energično i sa voljom priđe poslu.
I ja ću tako! Napraviću sasvim drugo što nego što vidim. - Kod kuće sam odma počeo skice raditi, a jednu od tih stajaću pred pisaćim stolom sam odma u veliko počeo, - radio sam ju gotovo sasvim iz glave, pa ipak sam bar toliko uspeo da sam je dovršio, uramio i poslao u Komitet.
(...) Još i drugu sliku Maršala sam počeo, ta je u Ateljeu ostala(...)”
(Nastaviće se)