Ruže za oproštaj

 
ČIM su se prilike u Beču smirile, Muni je otišla da vidi šta je preostalo od njihove nekadašnje imovine. Zatekla je žalosno stanje, provaljen atelje, odnete stvari (ali ne i sve slike), dok je bivši vlasnik, koji je bio okupatorski saradnik, pokušavao da od Paje Jovanovića povrati kuću koju je pre rata baš od njega kupio. Sve u svemu, nimalo dobre vesti za starog umetnika. Ipak, sa verom da se nešto može učiniti, Muni dolazi u Beograd i nagovara svog supruga da se pod hitno vrati u Beč da bude uz nju, sa obrazloženjem da joj je otac ozbiljno bolestan i da mora da ga neguje.
Kako su prilike u novoj državi prvih godina posle rata bile teške, zahvaljujući zalaganju nekoliko uticajnih ljudi poput Veljka Petrovića (direktora Narodnog muzeja), Milutina Milankovića, Zorice Simić-Milovanović (direktorke Muzeja grada Beograda) i ponajviše Moše Pijade, ostareli Jovanović dobija ne samo dozvolu da može otići u Beč, nego i isplatu penzije i to u austrijskim šilinzima, što je bila privilegija retkih ali zaslužnih ljudi kakav je nesumnjivo bio Paja Jovanović.
U proleće 1949. on je sa svojom Muni na novoj bečkoj adresi koja će ujedno biti i njegovo poslednje prebivalište - Laudongasse 67/7. Vidno u drugačijem, optimističnom tonu, on upućuje zahvalna pisma za sve što je za njega učinjeno, kao i na tek primljenom visokom odlikovanju novih vlasti, Ordenom zasluga za narod I reda, koji je, zajedno sa Urošem Predićem, dobio kao jedan od najstarijih članova Akademije. Tako u jednom od pisama on kaže i sledeće: ”Jeste, prijatan je sada život u Beču, ima svašta i svačega, raskošne pijace, puni dućani skupocene robe, elegancija, luksuz i bogatstvo se opet razmeću. Izložbe, koncerti, pozorišta na sve strane, divan život za okorele buržuje i kapitaliste, ali ja odista žalim što me posao drži, te ne mogu još da se vratim u Beograd kao što bih hteo. Ali, obvezao sam se da svršim posao (9 slika) pre nego što odem; moraću vredno da radim u Ateljeu.”
U pismima ostarelog slikara ”Pere O Radovana” jasno provejava nostalgija i čežnja za Beogradom u koji se nadao da će se jednog dana vratiti. Začudo, on i ne razmišlja da se lati kičice, štaviše, spreman je da prihvati bilo kakve porudžbine, pa bilo to i one toliko puta slikane kao ”Ranjeni Hercegovac”, ”Mačevanje”, ”Guslar”, ili ”Seoba Srba”, ”Krunisanje cara Dušana” i druge poznate. Ipak, ne toliko slabijeg zdravlja, koliko slabijeg sluha i naročito vida bez kojeg nije mogao da crta i slika, Paja Jovanović početkom 1950-ih godina uz svesrdnu pomoć svoje Muni započinje prepisku sa tadašnjom direktorkom Muzeja grada Beograda oko zaveštanja i formiranja svog legata.
Posle prepiske i dogovora oko svih pojedinosti, celokupan legat slavnog srpskog umetnika sa oko 800 predmeta dospeo je u Muzej grada Beograda 1952. a svečano otvoren tek 1970. godine. Njegova želja je da budući legat što više liči na onaj njegov slavni u Mariahilferstrasse 3, a sve je išlo baš ka tome. Zato i ne iznenađuje veseli, skoro cvrkutavi ton njegovih pisama koje šalje Zori Simić-Milovanović (”Propevala je kuća Paje molera, vesele duše Vam šaljemo srdačne pozdrave - Muni moja žena kao i Vaš blagodarni čika Paja Jovanović”, pisao je tada on).
Uz ohrabrujuće vesti iz Beograda dolazile su pak i one nemile. Tako je u zimu 1953. saznao da je njegov ispisnik i zemljak Banaćanin, najstariji član i počasni predsednik srpskog društva umetnika ”Lada” Uroš Predić preminuo u svojoj kući-ateljeu u Ulici Lole Ribara 27 (danas Svetogorska). Već sama činjenica da je posle Predića upravo on imenovan za počasnog predsednika društva ”Lada”, kod Jovanovića je stvorila osećaj da se približava kraj i da je po svemu on sledeći. Taj će osećaj povremeno ublažiti pisma dragih i milih prijatelja, kao i priznanje ”Zlatna palma” koje mu je u devedeset petoj dodelilo Društvo likovnih umetnika u Beču. Iako većih zdravstvenih problema nije imao, niti je u bilo čemu oskudevao, ono što je celog života voleo i umeo da radi, pred kraj života nije mogao. Jedino je još mogao drhtavom rukom na papiru sebi i drugima to da prizna: ”Glava bi htela, ruka bi mogla, ali oči ne daju.” Pre oproštaja od života usledio je oproštaj od slikarstva - buket crvenih ruža naslikan nekoliko godina pre smrti.
(Nastaviće se)