Vaskrs mog detinjstva

Vaskršnji post je donosio prolećne radosti. Pupoljci su se pojavljivali na drveću u bašti, ljubičice otvarale svoje krunice, hrizanteme puštale mladice iz korena, a tata je već pravio aleje i rondele i baštovan je riljao po bašti. Mirisala je mlada prolećna trava, meka i fina kao zelena žanila. Na doksatu se sedelo sve duže popodne i iznosio se sto za doručak”, piše Mir Jam u članku “Vaskrs mog detinjstva u Palanci”.
U ovim lepim prolećnim danima počinjala su vaskršnja bdenija, koja su bila naporna, ali su ih vernici pratili s velikom pobožnoćšu i poštovanjem, pa čak i deca:
“Od prvog bdenija ulazili smo u mističnu pobožnost i još od jutra radovali se da idemo sa mamom, iako bi nas posle bolele noge jer se moralo odstajati celo bdenije. I kakva radost ona svećica, uvijena u klupče što se odmotava i lagano sagoreva, sve gledamo da li će celo klupče da sagori, ili ćemo je vratiti kući. I ono što ostane čuva se za drugo bdenije. Pa posle dolazi velika radost pred Vrbicu, kada sva kuća miriše na novo, kada se šiju po dva para haljina, za radni dan i praznike, donose se šeširići. Sećam se i danas jedne Vrbice kad nam je mama kupila šešire, šešir moje mlađe sestre je koštao dvadeset groša, moj dva dinara, ja sam plakala za jednim od pet dinara, ali nisu hteli da mi ga kupe, jer je mojoj sestri udavači kupljen od devet dinara.”

Veliki petak

Sestra udavača, mnogo starija od Milice, znači da je bila iz prethodnog očevog braka, jer je Milica bila najstarije Simkino dete. U crkvu su išli svi, cela porodica, a majka, odnosno maćeha, isto ih je vaspitavala, kupovala šešire i brinula o njima. Iz ovog nostalgičnog sećanja može se saznati mnogo o tadašnjem porodičnom životu, ali i ne baš beznačajan detalj da su srpske devojčice krajem 19. veka i u palankama nosile šeširiće, kao što su bili običaj i moda širom Evrope.
Pobožnost i porodični sklad osećaju se u svakoj rečenici sećanja, pa je lepo čitati ih, vratiti se u davno prošlo vreme kad se živelo drukčije i kad su životne vrednosti imale drugačiji značaj:
“Veliki petak nam je bio najveći praznik u kući. Osećala se neka svečana tuga. Mama nije dala da se peva tog dana, nije palila sveće mrtvima jer je govorila da je tog dana izdahnuo Hristos i treba oplakivati samo njegovu smrt. I sad se sećam onih trenutaka kad unose plaštanicu a razleže se iz hora ona najbolnija pesma materinskog bola ’Tebje odrejajušćagosja...’. Posle se vraćamo kući kroz mirnu ulicu naše palanke, oživelu od novih haljina i šešira, kroz miris bagrema koji cveta o Vaskrsu.” U toj sedmici ima dosta običaja i svečanosti koji su se poštovali u našem narodu, pa naravno i u porodici Jakovljević. Mir Jam se svega seća - klepala koje se čuje umesto zvona, obilaženja oko crkve, crkvenih stubova i svitanja kad “se završava tuga Velike nedelje i budimo se sa radošću, dok odjekuje ono najveće zvono mi se spremamo i žurimo na vaskršnje jutrenje. I onda nastaju radosti, za mamu najveće, jer je osećala slast praznika, završio se njen dugački post, a kuća puna mirisa kolača,na stolu šarena jaja, u kući svečano, bašta ozelenela i procvetala, svi raspevani. Na ulici šetnja, radost, flert. Jutarnje oblačenje u kući ispunjeno pesmom, oblače se nove haljine, novi šeširi. Po izlasku iz crkve, gde je sve svečano i radosno, šetamo, pozdravljamo se, svi su praznično veseli, ali i žurimo kući gde nas čeka majka i vaskršnji doručak. Kad se svi okupimo oko stola prvo pevamo Hristos Voskrese, onda se nadmećemo pri tucanju čije će jaje biti najtrvđe, srećni smo i veseli. I tako prolaze svetli praznični dani, tajanstvena bdenija, vraća se obični život, škola, tromesečje... I sad, kad dođe Velika nedelja vraćam se u te svoje tople uspomene detinjstva, đačkog života i roditeljske kuće. Uvek volim bdenija na Veliki četvrtak i kao da uvek vidim moju mamu kako sluša Jevanđelje, sva utonula u pobožnost svoje duše. Zato sam i ja ostala pobožna i čini mi se mogla bih svake nedelje da odem u crkvu. Religija je lepota i poezija koja unosi mir u dušu. Žena koja nema vere u sebi, nema ni duše ni ljubavi”.
Ovako je Mir Jam pisala o sebi, svom detinjstvu i porodici. U njenim sećanjima na vreme kad je imala desetak godina vidimo sliku porodičnog života gde su vladali ljubav, poštovanje i vera, koja unosi mir u dušu, kako piše spisateljica.
Završetak je 19. veka, a kragujevačke majke kupuju ćerkama šešire, isto kao u Parizu i Beču! Pa onda, “vraćamo se kući kroz ulicu oživelu od novih haljina i šešira”, a na ulici “šetnja, radost, flert”. Nije to učmala palanka utonula u blato i nečistoću, ni sokaci kojim prolaze pognute žene ubrađene šamijama, kako smo zamišljali i zamislili prema nekim opisima. Haljine i šeširi, u takvim pričama, pominju se ironično, podsmešljivo, kao novotarija koju prihvataju glupe kaćiperke, pokondirene tikve, te im se narod zbog toga smeje. Da li je bilo baš tako?

Lepi Milan

U vreme kad je Milica Jakovljević bila devojčica, vladajući kralj Srbije bio je Milan Obrenović. Imao je trinaest godina kad je doveden iz pariske plemićske škole da bude prestolonaslednik Kneževine Srbije, posle iznenadnog atentata na kneza Mihaila. Njegov dolazak izveden je munjevito. Knez Mihailo nije imao naslednike, jedini muški potomak porodice Obrenović bio je Milan, unuk Gospodar Jevrema, brata kneza Miloša. Obrenovićevci su strahovali da će Karađorđevi potomci iskoristiti atentat i dočepati se kneževstva, pa su doveli maloletnog Milana, poverili ga vaspitačima, a vlast su preuzeli namesnici, do kneževog punoletstva.
Odrastao je u svojeglavog, bahatog, razmaženog mladića. Bio je knez, pa kralj Srbije, a ostao je Evropejac sa svim manama tog vremena. Život je provodio između pariskih kabarea, bečkih kockarnica i Beograda, gde nije slušao nikoga, vladao je po svojoj volji.
U najluksuznijem bečkom hotelu “Saher” imao je stalno zakupljen apartman, gde je odlazio da se odmori od državnih briga.U tom hotelu predstavljena mu je lepotica Natalija Keško, kći rusko-moldavskog bojara i princeze Pulherije Sturca. Upoznavanje su organizovale njihove majke, sa željom da eventualno...
Ništa više nije bilo eventualno, već posle prvog susreta. Devetnaestogodišnji knez se ludo zaljubio u četiri godine mlađu plemkinju, veliku lepoticu. I on je bio lep, u Parizu su ga zvali Bo Milan, lepi Milan, a u Beču Šene Milan, što znači isto. Kad su se venčali 1875, evropski listovi su pisali da su “najlepši prinčevski par Evrope”, i bilo je tako. Kasnije, bili su i najlepši kraljevski par, ali njihov brak nije bio lep.

DOSLEDNA SEBI
Bila je najpopularnija i najčitanija spisateljica u Kraljevini Jugoslaviji. Bez zvaničnog objašnjenja odbačena je po dolasku partizanske vlasti. Nije bila jedina, ali mnogi su se prilagodili novom poretku i „stvaranju novog čoveka“. Ona nije, iako je imala vremena da to uradi. Da li je za vreme rata učinila nešto zbog čega je zaslužila da bude odbačena? Nije. Mir Jam je dosledna sebi i svom vremenu, piše Miljana Laketić u knjizi „Obožavana i unižena“, iz koje ćemo objaviti najinteresantnije delove o životu književnice Milice Jakovljević.

NARUDŽBENICA
Knjigu „Mir Jam - obožavana i unižena“, u izdanju beogradske „Aleksandrije“, možete naručiti na tel: 011 3340-162 ili 011 3227-872
(Nastaviće se)