Brak kao luksuz

Sada počinje konstrukcija onoga, da “moglo je da bude, da li je ili nije bilo ne zna se”. U jednoj od svojih knjiga, “Devojci zelenih očiju”, koja je takoreći autobiografija njenih učiteljskih dogodovština, lepih i ružnih, pominje se student, već smo ga pominjali, koji je “simpatija” mlade učiteljice. Da li je pisala o sebi, skrivajući se iza tuđeg imena i izmišljene ličnosti? Mladić je pisao i pisao nežna pisma, pa su se pisma proredila, posle više nisu stizala i učiteljica je saznala da se oženio bogatom miraždžikom.


Paničan strah

Mlada učiteljica je patila, takva izdaja se ne prašta i zbog nje se pati, naročito ako je u pitanju prva ljubav, prvo osećanje,prvi poljubac i možda i nešto više! Zaljubljena i uverena, ubeđena da će biti onako kako joj on govori, da će se venčati kad on diplomira, imati lepu decu, biti srećni, zaljubljena preterano,ubeđena da je on najčasniji čovek na svetu, kako zaljubljene devojke uvek misle, možda mu je “dala dokaz ljubavi”, svoju nevinost!? Učiteljica iz romana to nije uradila, možda Milica Jakovljević jeste, a nije imala hrabrosti da to napiše, plašila se prepoznavanja, sumnji koje bi usledile.
Zašto može da postoji sumnja da joj se nešto slično dogodilo? U romanima, a naročito u odgovorima čitateljkama, koje je u novinarskom vremenskom škripcu sigurno pisala na brzinu,često se pominju devojačke patnje zbog izgubljene nevinosti. Svoje čitateljke takoreći sestrinski opominje da čuvaju nevinost, da ne podležu laskanju i lažima muškaraca. Bila je dobar pisac, ali vrlo pažljiv čitalac može da razdvoji literarno i lično osećanje u opisu događaja, a ona piše kao da je to zaista doživela.
Strah od priznanja budućem mužu prvi i poslednji put je tema u romanu “Ranjeni orao”, sve dotadašnje njene ženske ličnosti, uprkos mnogim nevoljama i iskušenjima, uspevale su da nevinost sačuvaju do prve bračne noći. One koje nisu, morale su da prođu kroz velike patnje, kao što je bila patnja i nesrećni život pravnice, obrazovane devojke Anđelke, junakinje “Ranjenog orla”. Možda je i mlada Kragujevčanka osećala paničan strah od priznanja. Vaspitana da je počinila pravi greh, možda je smatrala da je bolje da se ne udaje, nego da prolazi kroz ono kroz šta će morati neminovno da prođe u braku, posle priznanja.
Možda joj se dogodilo i nešto strašnije, surovije. Sama u svojoj sobi u školi, udaljenoj od sela, verovato je bila predmet požude seoskih đilkoša. Možda je neki takav, jedne zimske noći, dok selo spava i glasovi se ne čuju od snažne mećave, ušao u njenu sobicu i silom dobio ono što je želeo. Ovakvo priznanje bilo bi teže od onog da je bila prevarena lažima podlog muškarca, za silovanu devojku nije postojalo opravdanje, već samo prezir, kao da je bila saučesnica, jer njeno je bilo da se brani, da mu ne dozvoli, makar po cenu života. Surovo realistični opisi snažnih muškaraca, izbezumljenih od seksualne strasti, takođe upućuju na pomisao da opisuje ličnu tragediju.
Onda je došao rat, vreme kad nema svadbi, osim u izuzetnim slučajevima. U njenom ratnom životu nije bilo izuzetnih slučajeva, a ni mladića za koje bi mogla da se uda, svi su bili u ratu, daleko, mnogi više nisu bili živi. Po završetku rata došla je u Beograd, takoreći pobegla iz Kragujevca, grada koji je toliko volela i u kome su živeli svi koje je volela. Da li je bila nevina kad je počela vezu sa glumcem Nikolićem? Oboje su bili u zrelim godinama i njemu, udovcu,verovatno je to bilo svejedno.
Njihova veza je bila polutajna? Zašto? U Beogradu su je delimično krili, ali na lepa putovanja išli su zajedno, sretali su ih poznanici, prijatelji, kolege.
Nisu se krili, ponašali su se kao ustaljen par, bračni ili prijateljski, teško je bilo odgonetnuti prema njihovom ponašanju.Pred drugima se nisu grlili i ljubili, ni razmenjivali nežne poglede ni nežne reči. Intimu su čuvali za krevet u hotelskoj sobi, boravili su uvek u dobrim hotelima i ponašali se gospodski. Zašto se nisu venčali? Smatrala je da ne može da bude supruga u tradicionalnom braku, ali ni on nije mogao da bude tradicionalni muž, bio je glumac, pa ipak je nekoliko puta zaprosio, nije prihvatila.

Božino pismo

MoŽda je strahovala da će se u braku opustiti, olenjiti u svojoj posvećenosti poslu, pa je odabrala povremene izlete u Božin zagrljaj, putovanja, samo njima znane nežnosti, ali ne i zajednički život. I jednog dana, prestale su da stižu crvene ruže posle njegovih premijera.
U ovoj priči, u kojoj se mnogo puta ponavljaju reči možda i zašto, sve je u pretpostavkama. Ono što nije, to je velika indiskrecija, kao što su današnje tabloidske, jedno pismo, početak pisma, nekoliko rečenica koje bacaju jasnu sliku na njihovu ljubav u vreme kad je buktala. U jednom feljtonu, prvom u kome se posle rata piše o Mir Jam, objavljenom u listu Bazar 1972. g. postoji faksimil početka privatnog pisma koje je Boža napisao posle nekog njihovog putovanja, zajedno provedenih dana i noći. Ovako je pisao svojoj dragoj:
“Jedina srećo!
Da ti pišem o mom duševnom raspoloženju mislim da nije potrebno, jer se nadam da ga i ti uživaš u jednoj meri. Posle oproštaja u Zidanom Mostu osećao sam neopisiv bol i radost, tugu i neko prijatno osećanje. Ali, ostavimo se toga, nego da te poljubim! Ali, već vidim tvoje lepe oči kako trepću i čujem: “Eh, sada moram da pišem, idi ako hoćeš, pa se malo prošetaj!” On je šetao, ona je pisala, bila je “venčana za svoj posao”, a ne samo u braku, već i u ljubavi postoje razne obaveze, za koje nije imala vremena.
Njen ilustrovani list izlazio je jednom nedeljno i za sedam dana trebalo je napisati po dva romana u nastavcima, zatim pisma čitateljkama, neku vrstu reportaže o novoj pozorišnoj predstavi, o publici, o haljinama kakve su imale gospođe u publici, ko je bio na predstavi. Pisala je svakodnevno po 60 šlajfni, kucanih stranica. Bila je majstor svog posla, romane u nastavcima je prekidala na najzanimljivijem mestu, pa su čitateljke sa nestrpljenjem čekale nastavak. Za takav posao potreban je veliki trud, smišljala je i izmišljala, i u tom poslu, u tom žanru, bila je sve bolja i bolja, dok nije postala najbolja. Boža je šetao i jednog dana zauvek odšetao, po svojoj ili njenoj želji. (Nastaviće se)