Let hrabrih orlova

ANĐELKINA bračna drama i patnja, koja će trajati nekoliko godina, počinje u hotelskoj sobi u Sušaku, divnoj sobi sa pogledom na more, u kojoj se čuje šum talasa i mirišu ruže iz hotelskog vrta. Anđelka ima sećanja na more, kad je bila studentkinja i letovala u studentskom letovalištu. More, mesečina, palme njišu grane i on, nežan i neizbežan, strast, ljubav. Dopisivanje i strašna vest koju joj je javila njegova majka, njen voljeni je iznenada umro. Tuga u samoći, tužne godine i nova ljubav. Ovde počinje drama, u hotelskoj sobi mladoženja otkriva da njegova nevesta nije nevina. Da je bila nevina, roman ne bi bio napisan. Primitivni muž, iako je sudija a ona takođe pravnica, kolege, oboje obrazovani, očekivao je od verenice ono što je očekivao i njegov deda od babe, koja se nije pomerala sa svoje livade i od ovaca, čekala muža, neka bude koji bude, muž je, izabrali su joj ga roditelji. Mir Jam opominje devojke da ne dozvole sebi ljubav pre braka, ljubav i seks mogu da budu samo bračni, ni pre braka, ni van braka. Fakultet, obrazovanje, inteligencija, otmenost, lepota, elegancija, svi kvaliteti jedne žene ništavni su ako u prvoj bračnoj noći ne bude kao bake i prabake, zna se kakva. Piše li Mir Jam o svojim proživljenim strahovima zbog „greha“, i priznanja u prvoj bračnoj noći? Možda!
Ali, u ovoj drami o nevinosti postoji veća drama, nešto mnogo jače. Dve godine je trajalo vereništvo i Anđelka je ćutala o svom „grehu“, nije lagala i jeste lagala ćutanjem.Čitateljke su je razumele i odmah bile na njenoj strani, Mir Jam pokušava da je opravda, ovo je njena prva junakinja, dobra devojka koja u brak ne ulazi nevina. Ćutala je, jer se plašila da prizna strašnu istinu, plašila se da će je ostaviti verenik, plašila se jer je normalno da se dovojka, sa takvim grehom, plaši priznanja. Vreme je prolazilo, njen strah je bio sve veći.Možda će je razumeti, možda će joj oprostiti, možda, možda...Ona ga voli, mnogo ga voli, on zaslužuje ljubav.

Kao u bajci

NIŠTA od željenih „možda“ nije se ostvarilo. Scena je bila užasna, poniženje grozno. Ali, treba saslušati i drugu stranu,kako rekoše drevni Latini. Za tu drugu stranu ni Mir Jam, ni čitateljke kao da nemaju opravdanje, ali se ono, između redova,nazire. Sudija Toma je u prvoj bračnoj noći otkrio njenu dvostruku prevaru, njen „greh“ i ćutanje, to je izgubljeno poverenje koje više nikada ne može da se vrati u potpunosti, uvek će ostati trag sumnje, bilo šta da je u pitanju. Strah od priznanja, zbog čega se izgubi poverenje i obrnuto, ozbiljna je tema, aktuelna u svim vremenima i svim odnosima, od braka do roditeljstva, od prijateljstva do poslovnih veza i takva tema se prvi put u ovom romanu javlja, iako je pokrivena naslagama uobičajenih, vremenu i načinu pisanja odgovarajućih moralnih pridika, pouka i saveta.
Zbivanja u romanu počinju u Sušaku, nastavljaju se u Malinskoj na ostrvu Krku, očigledno dragom mestu gospođe Mir Jam, jer je nekada tu letovala sa Božom Nikolićem, zatim u Beogradu, u Makedoniji. Lepa Anđelka svuda pobuđuje pažnju muškaraca, mnogi su slobodniji kad čuju da je razvedena, a ona nikoga ne gleda, ne sluša, čednija je od devojčice. I tako će biti dok se ne pojavi nenadano Nenad, „puška sa zida“.
U ovom romanu ima više nežnosti nego u prethodnim, više opravdanja, razumevanja, lepog prijateljstva. Zanimljiva je ličnost sredovečni gospodin „Mitke četrdesetih“, bogat i još muževan, koji ne napastvuje devojke, kao njegovi vršnjaci u prethodnim romanima. Posle tajne zaljubljenosti, on shvata gde je mesto čoveku njegovih godina i uprkos udvaranju „pokvarenih“ devojaka koje mami njegovo bogatstvo, on nalazi životnu saputnicu u liku lepe, dobre, plemenite i odgovarajuće mu u svemu vršnjakinje.
Anđelka i Nenad, oboje sa „falinkom“, ona koja nije nevina i on koji je teško ranjen na vojnoj vežbi, doživeće pravu i veliku bračnu i porodičnu sreću na divnom imanju, u bogatom šumadijskom selu, u čehovljevskoj atmosferi. Bajka, kakvu ni Andersen nije izmislio!
Bila nam je potrebna bajka, bilo je potrebno mnogo iluzija o srećnim završecima. Dva meseca kasnije čuće se sirene, uzleteće naši hrabri orlovi, piloti kamikaze, nemoćni u duelima sa nemačkim „štukama“ i bombarderima.

Slavna ličnost

Sa „Ranjenim orlom“ Mir Jam je završila priče o svom jednostavnom svetu, koji je imao mnogo vrlina i mana, onakvom kakav je bio pre fašizma, nacizma, komunizma, socijalizma,kokakolizma, globalizma.
Mnogo puta sam poželela da napišem pravo ime i prezime ove divne stare dame, ali sam poštovala njenu želju i nisam to učinila. Svrbeli su me prsti, i sad me svrbe da ga napišem, iako to ne bi ništa promenilo, ali bi mnogo promenilo u njenoj iskrenoj ljubavi prema meni, zbog nepoštovanja našeg dogovora, pa ću odoleti.
Tetka Lela je moja privatna enciklopedija Beograda, njena istorijska znanja su ogromna. Ona odlično zna istoriju Beograda,ali zna i onu drugu, paralelnu istoriju svog grada, priče o porodicama, ličnostima, o gradskim palatama, kada su podizane i ko im je bio prvi vlasnik, sve ona zna. Mnogo sam joj zahvalna.
Čitaoci mojih priča o Beogradu često su me pitali gde nalazim ove podatke, nezabeležene u zvaničnoj istoriji, a značajne i za istorijska zbivanja. Ove priče o Beogradu ona je obogatila na virtuoazan način i zbog toga su veoma zanimljive. Kad kažem da mi ih je ispričala tetka Lela, moj odgovor smatraju za šalu, ili poznatu autorsku tajnu da se ne otkrivaju izvori informacija. I u ovoj priči o Mir Jam i njenom vremenu, koju ste pročitali, mnogo je tetka Lelinih sećanja dopunjenih istorijskim činjenicama. Posle razgovora sa njom osećam se kao posle čitanja dobre knjige, kad se zaklope korice i razmišlja, ili kao posle dobrog filma, kad se luta ulicama u nekom nerealnom stanju, bez želje za razgovorima i susretima, dok taj utisak traje.
Osim članova njene porodice, tetka Lelu zovu gospođa Lela, mnogo češće samo „gospođa“ i zna se ko je u pitanju. Interesovalo me je da li je 91-godišnja tetka Lela poznavala Mir Jam. Nasmejala se i rekla da su u tadašnjem Beogradu svi znali Mir Jam, ali je ona nije poznavala, Mir Jam je bila poznata, slavna ličnost i nije postojala mogućnost, osim slučajnosti, da poznaje malu Lelicu, gimnazistkinju. Ljudi su je prepoznavali na ulici i to šapatom komentarisali. Bili su mnogo pristojniji i nisu prilazili, okretali se ili komentarisali glasno, kao sada, izgled poznatih pevačkih, filmskih, televizijskih i drugih „zvezda“. Ipak, bila je jedna slučajnost, koju ne zaboravlja. Sa školskim drugaricama šetala je Kalemegdanom i videle su Mir Jam, sedela je na klupi kalemegdanske esplanade i gledala prekosavski pejzaž, pust i prazan, u njemu nije bilo nijedne kuće sadašnjeg velikog grada. Bojažljivio su joj prišle i zamolile je za autogram. Nasmejala se i rekla:
- Eh, devojke! Nisam ja Danijel Darije da delim autograme. Ali, ako baš želite...
Nastaviće se