Vlast piscu ne veruje

U RAZGOVORU sa Slavkom Leovcem, za “Omladinsku reč”, o savremenom izrazu u literaturi, Selimović kaže:
“Danas možemo da konstatujemo da naša književnost nije adekvatan odraz života. Život izmiče pred književnošću. To je jedna anomalija, utoliko pre što književnost ima funkciju da sagledava puteve razvitka...”
Pitaju ga novinari “Omladinske reči” o scenariju filma “Palma u snegu”:
“Na scenariju stoji moto:
Ovaj film je posvećen bosanskim pesnicima prošlih vekova koji su ubijeni, u tvrđave zatvarani, odvođeni na daleka bojišta da ginu, kao Hasan Kaimija, Ilhamija Žepča, Muhamed Nerkezi i drugi o kojima malo znamo. Ako u tami svoga vremena nisu mogli ni da naslute svetlo naših dana, oni su bili iznad svojih savremenika po tome što su verovali u čoveka i u pobedu pravde.
Ličnost u ovom scenariju je fiktivna ali je inspirisana nekim pesnicima koji su stvarno živeli kao Hasan Kaimija, koji je učestvovao u Sarajevskoj buni. Ilhamija Žepča, čudna i buntovna fizionomija - pogubljen u Travniku kao buntovnik, Muhamed Nerkezi, koji je poznat po svojoj izvanrednoj pesmi o Sarajevu... ’Okvir Palme u snegu’ je istorijski, ali je misao opšta... Provejava blaga nenametljiva ironija. Na primer, drumski razbojnik Kosta je pandur, ali pesniku oproštaja nema jer on pripada ljudima koji misle...”
I u to sirotinjsko vreme, Meša se gospodski ponašao.
Imao je držanje dostojanstveno, ponosito.
Njegov stan je bio jedan od prvih sarajevskih salona.
Naravno, takvo ponašanje se upisalo Darki u zaslugu: ona je pravila od njega gospodina, govorilo se u čaršiji. A on se, očito, dobro osećao - to njeno nastojanje mu je godilo, kao svojevrsni vid podrške.
Na Darku je, to Sarajlije dobro znaju, bio ponosan.
Imao je osobinu, koja je nekad i zbunjivala: nikad se na sastancima nije zaletao - pod konac je na liniji Partije i Narodnog fronta.

Očekivanja

KADA je postao član kolektiva Narodnog pozorišta u Sarajevu, nastojao je da u repertoar unese izvesne novine. Kao direktor drame imao je umnogome odrešene ruke.
Oto Bihalji Merin mu se u leto 1956. godine javlja:
“Vrlo sam se obradovao kada sam na tvom pismu video zaglavlje pozorišta. Ne znam da li ti je poznato da me je pre nekoliko godina drug Roćko pitao da li bih preuzeo mesto upravnika tamo. Odbio sam, razume se, jer mi je bilo jasno da je potrebno uložiti veliki deo životne snage da bi se zaista stvorio neki visoki nivo.
Siguran sam da ćeš ti uspeti, ali ne gledam na tu stvar bez ’melanholije’. Nikako ne bih voleo da te preokupacija tekstovima drugih autora (recimo da sam ja jedan od njih) odvrati od sopstvenog pisanja. Zaista, to bi mi bilo žao, jer stvarno očekujem mnogo od tebe.
“Vidim iz tvoga pisma da se ozbiljno želiš upoznati sa mojom ’Nevidljivom kapijom’, pa je šaljem, iako je taj jedini egzemplar, koji imam, slaba kopija, a izvesne manje izmene, koje sam uneo u originalni rukopis, nedostaju. Svejedno. Ti, prilikom čitanja, stavi svoje zamerke koje bi meni bile korisne ne samo za eventualnu inscenaciju u Sarajevu, već i za realizaciju u drugim pozorištima. Ako bi došlo do izvedbe u Sarajevu, posebno bih te molio da pomalo sarađujem, a, osim toga, voleo bih da malo posedimo. Imao bih da ti pričam o mojim susretima sa pozorištem, piscima i knjigama.
Ne bih hteo da ona moja primedba o znanju nemačkog jezika u vezi sa odlaskom kod B. Brehta ima za posledicu da uopšte niko ne ode. Možda bi čak mogao i ti sam da budeš taj i odeš na nekoliko nedelja u Berlin. Našao bih ti vodiča koji bi bio spreman da ti pomogne...”
Od postavljanja Bihaljijeve drame na sarajevsku scenu nije bilo ništa. Teatrolozi su Mešin rad u pozorištu kao dramaturga i direktora Drame visoko ocenili; nastojao je da “harmonizuje afinitete gledališta sa vlastitim zahtevima i naklonostima, ispunjavajući repertoar delima prevashodno dramske i komediografske sadržine”. U to vreme od tragičara jedino su igrani Sofokle i Šekspir. Ali, na repertoaru su bila dela Čehova, Gogolja, Tolstoja, Brehta, Sartra, Milera, Judžina O’Nila, Joneska, a od naših Držića, Sremca, Nušića, Ignjatovića, pa do sarajevskog kruga - Žalice i Pašalića.

Rat je zlo...

U NOVEMBRU 1958. godine, u “Oslobođenju” objavljuje odlomak iz romana “Tišine”. Reč je o romanu “ratnog povratnika, borca, koji spoznaje ljudsku sudbinu u neminovnom padu vrednosti života čim teškoće prestanu da daju podlogu njegovom teškom i smrtnom opstajanju: rat je zlo, koje je rodilo dobro, a mir je dobro koje porađa zlo”.
Oseća zadovoljstvo u pisanju.
I u pozorištu se upušta u novu avanturu; početkom 1959, zajedno sa Vladom Jablanom, režira Tolstojev “Rat i mir” (dramatizacija Piskatora, Nojmana i Prifera). Predstava je pobudila veliko interesovanje, a igrali su najistaknutiji glumci Boris Smoje, Milorad Margetić, Vladimir Jokanović, Safet Pašalić, Ljiljana Šljapić, Olga Babić, Esad Kazazović, Reihan Demirdžić.
Na premijerama imao je uvek istu ložu, a u pozorišnom listu, koji je uređivao pesnik i esejista Husein Tahmiščić, pisao je uvek sadržaj drame, bez potpisa.
Dobija još jedno odlikovanje - orden rada drugog reda.
Bosanski rukovodioci nisu mnogo marili za Mešu Selimovića. Istina, mnogi od njih su u ratu zauzimali manje položaje od njega, ali su se vinuli u visine i postali u vlasti - nešto. Meša je sveden na ono, takoreći, što je i pre rata bio - mladi profesor.
A nije više ni bio mlad: pedesetak godina.
Kao uredniku časopisa “Život” javlja mu se Branko Ćopić, 18. maja 1959:
“Dragi Meša,
“Primio sam dvobroj 4-5, ’Života’, gde je i odlomak iz mog predgovora o Ziji. Milo mi je što ste se Zije setili.
Ja bih mogao da vam pošaljem jednu kraću priču od jedno desetak stranica, ako ste raspoloženi da je štampate (to je iz ciklusa priča o mom stricu Nidži). Čujem da u poslednje vreme nisam naročito poželjan u Bosni, pa hoću prethodno da te upitam prije nego vam pošaljem rukopis.
Kod nas ništa novo. Koljemo se kao žuti mravi i ogovaramo se, da je divota.
“Srdačno te pozdravlja...”
U redakciji “Života” bio je, po sećanju njegovih saradnika - “dostojanstveno strog, blage reči, a čvrste namere kad nešto predlaže da se to i ispuni...”
Nastaviće se