Bombe posle pola veka

PAŽNjA! pažnja! Vazdušna opasnost za Beograd! Građani u miru i bez panike pođite ka najbližem skloništu! Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost...
Ove skoro antologijske reči Avrama Izraela iz gradskog centra za obaveštavanje i javljanje prvi put su odjeknule Beogradom u suton 24. marta 1999. godine. Od ovih nimalo spokojnih upozorenja Beograđanima je teže pao samo zlokobni zvuk sirena za vazušnu opasnost, koji se nebom nad prestonicom prolomio koji minut ranije.
Avioni su poleteli. Beograd je posle tačno 58 godina ponovo bombardovan. Njegovi žitelji nisu ni slutili da će glas ovog, do tada nepoznatog čoveka, slušati i narednih 78 dana. I isto toliko noći - punih strepnje, neverice, ali i srdžbe i prkosa.
Glavni grad bio je meta NATO aviona već prve noći bombardovanja. Rakete ispaljene, govorilo se, sa neba Mađarske i Hrvatske, pale su na Žarkovo, Rakovicu, Pančevo. Među pedesetak ciljeva koje je moćna alijansa gađala prve ratne noći u Srbiji posle Drugog svetskog rata, bili su uglavnom vojni objekti. Teško je oštećena zgrada Vojnog vazduhoplovnog instituta, Vojnotehničke akademije, Zavod ”Moma Stanojlović”, kasarna u Mladenovcu...

Život u podrumu

Stariji Beograđani prisetili su se te martovske noći 1999. godine jednog drugog proleća i jednog drugog bombardovanja. Simboli na avionskim krilima jesu bili drugačiji, ali su sirene podjednako ledile krv u žilama. Strepnja i strah u zamračenom gradu i pola veka kasnije isto su izgledali. Aprila 1941. Beograd je bio skoro do temelja porušen.
- Da li je moguće da se ponavlja? - pitanje je u skloništima i podrumima često ponavljano prve noći bombardovanja. - Nisu poludeli, valjda, da u 20. veku bombarduju jedan grad, civile, decu... Civilizovan je to, biće, svet. Zna da rušenje grada i ubijanje nevinih ništa neće rešiti.
Dani koji su usledili doneli su mnoge odgovore...
Grad je bio zamračen. Centar relativno miran. Beograđani su sa prvim upozorenjem zaključavali stanove i selili se u prostorije za koje mnogi nisu ni znali da postoje. Otključana su skloništa, obrisana paučina sa poljskih kreveta, kanistera za vodu i gas-maski. Žene, starci, usnula deca... Poneki tranzistor kao prozor u svet. Atmosfera iščekivanja i napetosti među ljudima mogla se nožem seći.
Narod nije klonuo duhom. Zapadni novinari koji su izveštavali iz SR Jugoslavije bili su iznenađeni atmosferom U Beogradu. Pod geslom ”Pesma nas je održala” izveden je prvi od velikih koncerata na Trgu Republike. Nekoliko desetina hiljada Beograđana okačilo je na grudi papirnu metu i izašlo na ulice, uz pesmu, igru... Prozivali su NATO, Ameriku i Bila Klintona parolama - ”F 117, izvini nismo znali da si nevidljiv”, ”Evropo, ne znaš s kim se kačiš”, ”Ameriko, dali smo ti struju, a ti nama mrak”, ”Monika stisni zube”...
Istovremeno, svako je na svoj način digao glas protiv nepravednog rata. Muzičari su svirali na Trgu, književnici se svakodnevno okupljali u Francuskoj 7, umetnici od Knez Mihailove napravili ratni atelje... Beogradska pozorišta otvorila su vrata za publiku - ”Kralj Lir”, ”Vrag ne spava”, ”Profesionalac” i ”San letnje noći” nosili su sasvim drugačije poruke. Osude i prkosa.
Glumac za decu Branko Milićević Kockica organizovao je predstave za najmlađe u beogradskim skloništima.

Svi kao jedan

Niko nije sumnjao u moral naroda, a rat se sve više zahuktavao. Rakete su skoro svakodnevno padale na Lipovačku šumu, Straževicu, Batajnicu, Bubanj potok, Kijevo i Kneževac. Dva projektila pala su i na surčinski aerodrom. Novinske stupce punile su vesti o prvim žrtvama, razaranjima i šteti. Gradom su kolale vesti da će beogradski mostovi biti rušeni.
Žitelji okoline Beograda tih dana upoznali su i jedan novi, do tada nepoznati uređaj - lokator. Pričalo se da ih Amerikanci bacaju iz aviona, postavljaju špijuni i domaći izdajnici, podmeću nesavesne komšije... Uprkos strahu, šala i vic su živeli.
Početak aprila doneo je bombe, koje su prvi put od početka rata pale u strogi centar grada. U noći između drugog i trećeg aprila porušene su zgrade saveznog i republičkog MUP u Ulici kneza Miloša. Od ukupno pet raketa ”tomahavk” ispaljenih sa brodova i podmornica u Jadranskom moru jedna je završila na svega koji metar od porodilišta u Višegradskoj ulici. U svet su otišli snimci majki sa bebama u podrumu beogradske akušerske klinike.
Te noći, tada tridesetogodišnja Valentina Veljović iz Beograda rodila je blizance - dečaka i devojčicu. Prvi put ih zagrlila strepnjom i nemirom.
Kako je rat odmicao, NATO soldateska se sve snažnije bacala na Beli grad. Komandantima u udobnim štabnim foteljama u Briselu i Napulju bilo je, valjda, stalo da celom svetu jasno pokažu svu svoju silu, moć i rušilačku snagu. Meta agresora već odavno nisu bili samo vojni objekti. Bombama je razorena novobeogradska toplana, koja je grejala skoro milion ljudi.
Iste crne bombe unele su večnu studen u srca troje dece Slobodana Trišića, radnika obezbeđenja, koji je poginuo u čuvarskoj kućici toplane - u radno vreme.
Crvenim krstom vidno je bila obeležena i VMA, kada je nedelju dana kasnije zasuta gelerima od raketa kojima je NATO dejstvovao po obližnjim vojnim objektima. Svi su znali - odavno ispražnjenim. Dvadeset pacijenata ranjeno je te noći.
- Bilo je jezivo - svedočila je tada reporteru ”Novosti” Dragana Krstić (23) iz Vrdnika, kojoj su lekari svega dan ranije operisali tumor. - Čula sam četiri detonacije. Činilo mi se da traju večnost. Ne znam gde je bol veći. U rani od operacije ili u ramenu gde mi se zario geler. Ili u duši.

Gori ”Ušće”

NajveĆi teret udara severnoatlantske armade podnela su prigradska naselja. Batajnica je tih dana bila svekodnevna meta bombardovanja. Rakete su padale i po vojnim i po civilnim ciljevima.
Neprijateljski geler u Batajnici ugasio je život trogodišnje Milice Rakić. Više hiljada Beograđana ispratilo je na večni počinak devojčicu - simbol stradanja nevinih u neravnopravnom ratu.
Rakete su pale i na zgradu pravosudnih organa u Nemanjinoj ulici. Neprijatelj nije mario što je na samo 30 metara odatle bolnica...
U zoru 21. aprila američki lovac F16 u niskom letu se privukao Novom Beogradu i ispalio četiri rakete na palatu ”Ušće”, jedan od simbola novog dela prestonice. Očevici su pričali da je ovakva scena viđana samo na filmu. Avion u brišućem letu, rakete, jezivi pisak, i - udar!
Žitelj naselja Konjarnik Milivoje Marković, došao je tog jutra da svojim očima vidi ”Ušće” u plamenu.
- Odjednom je nestala slika na televizoru. Na radiju sam čuo vest o bombardovanju. Došao sam. Eto, nisam mogao da sedim u kući. Nisam mogao...
Prvi ratni mesec u 1999. godini ostavio je brojne ožiljke na ulicama Beograda. NATO soldateska ostavljala je krvave tragove za sobom. Operacija ”Milosrdni anđeo” pokazala je svoje pravo lice. Rušilačko, obesno, monstruozno... Tokom besanih noći Beograđani su bili svedoci neravnopravne borbe na nebu. Snage PVO junački su se odupirale nadmoćnom protivniku. Ali...
- Badava su Srbi junaci, kad ne može puška da dobaci - kružio je tih dana stih koji je najbolje opisivao odnos snaga u ”modernom ratu”. Srce i hrabrost očigledno nisu bili dovoljni.
Najteži dani za grad koji je u svojoj istoriji nebrojeno puta bombardovan, rušen i paljen, međutim, tek su sledili. U Briselu je izdata komanda - mora jače! Da bi se slomio moral vojske i naroda, da bi se pokidala do tada neviđena sloga među ljudima. Ovu komandu životom je platilo 16 zaposlenih u Radio-televiziji Srbije, nastradalih na poslu u Aberdarevoj 1.
Ceh brutalne svetske politike pao je i na žitelje mirne Čubure, troje kineskih državljana u ambasadi u Ulici trešnjin cvet, veliki broj onih čiji su domovi razoreni... Stradale su zgrade u centru grada - Generalštab, Vlada Srbije, hotel ”Jugoslavija”, bolnica ”Dragiša Mišović”. Beograd je ostao bez svog simbola - Avalskog tornja. Pir se nastavljao...

NASTRADALA I KULTURA
BOMBARDOVANJE 1999. godine nanelo je neprocenjivu štetu na brojnim građevinama, svedocima istorije i spomenicima kulture. Nemilosrdno i skoro neprekidno raketiranje Straževice, Kneževca i Kijeva ostavilo je velika oštećenja na manastiru Rakovica. U Zemunu je stradao Dom vazduhoplovstva, ponos srpske modernističke arhitekture Dragiše Brašovana iz 1935. godine.
Zgrade Generalštaba i Ministarstva odbrane, čuveno delo arhitekte Nikole Dobrovića potpuno su uništene. Mnogo je oštećen i Stari generalštab u Ulici kneza Miloša, sagrađen po projektu ruskog arhitekte Vasilija Baumgartena. Ova zgrada važi za objekat koji ima možda i najlepši enterijer u Beogradu.
Spisak onih koje su pretprele lakša i teža oštećenja je poduži: konak Kneza Miloša, Vlada Srbije, Muzej Zemuna, Gradska bolnica, Pozorište ”Duško Radović”, Etnografski muzej, hotel ”Beograd”, Staro ministarstvo saobraćaja, crkva Svetog Marka, Ruska crkva...

SAMO DA GA VIDIM...
ZVUK detonacije - neopisiv je. Ledi krv u žilama. Čini se da se zgrada uvija. Sve je počelo da se trese, lomi, puca, dok svetlost eksplozije zaslepljuje i zabada se u mozak. Ipak, to nije najteže. Najgori je osećaj nemoći i slabosti. Da bar mogu da se branim, da uzvratim. Kada bih mogao samo da vidim onog koji nas ubija, ruši, pali... Da pogledam ima li ičeg ljudskog u tom oku koje nišani naše živote, domove, ulice, uspomene...
Ovim rečima je žitelj Novog Beograda Sava Anđelković (70) u pero reporteru ”Novosti” govorio o tome kako je doživeo rat u komšiluku - bombardovanje toplane u Bloku 70. Ovo svedočenje bilo je s proleća 1999. godine zajedničko većini građana Srbije, koji su patili zbog smrtonosnih tovara neprijatelja, koji je uglavnom bio i - nevidljiv.
- Ne ponovilo se više nikada. Čak ni njima koji nam ovaj užas čine - zaključio je tada Anđelković.
Rade DRAGOVIĆ
(Nastaviće se)