Krvave ulice Beograda

ZAČUO se fijuk od koga se ledila krv u žilama. Potom strahovita eksplozija. Zemlja se zatresla. Sevnuo plamen do neba, pritisla prašina, zemlja i šut. Kada sam podigao pogled od tla, zgrade u Abardarevoj 1 - više nije bilo.
Ovim rečima je Zoran Lazić, čuvar dečjeg pozorišta „Duško Radović“, opisao trenutak 23. aprila 1999. godine u kome je NATO projektil u prah i pepeo pretvorio zgradu RTS. Toga dana alijansa je počinila do tada najveći zločin.
Smrtonosni projektil, laserski navođena raketa ispaljena sa aviona uzletelog u bazi Avijano u Italiji tačno u 2.06 udarila je u središnji deo redakcije - između mastera i terminala. U Televiziji podno Tašmajdana u trenutku napada bilo je između 150 i 160 zaposlenih. U jednoj sekundi ugašeno je 16 života.
Beograd je sutradan vodio najtežu bitku - sa vremenom. Spasilačke ekipe, zbog ogromnih betonskih gromada vrlo teško su dopirale do podruma i prizemlja srušene četvorospratnice. Iz ruševina i zgarišta tela poginulih izvlačena su satima. Ova slika, nažalost, u svet - nije otišla.

Novi metod

U zverskom napadu povređeno je nekoliko desetina radnika Televizije. Nada da ispod tona betona i šuta ima još preživelih svakim minutom bila je sve manja. Tela nastradalih Dragorada Dragojevića i Siniše Medića nikada nisu pronađena.
Na spomeniku poginulim radnicima RTS u tašmajdanskom parku danas je isklesano pitanje: „Zašto?“ Koliko dilema u samo jednoj reči.
NATO avioni, rakete i projektili naše protivvazdušne odbrane ukrštali su se na nebu nad Beogradom i tokom aprila. Pronosile su se vesti da čelnici alijanse nisu zadovoljni dotadašnjim učinkom bombardovanja. Bilo je i predloga da se primeni novosadski metod - da se momentalno poruše svi mostovi, teško ošteti industrija... Strah i nemir bili su sveprisutni.
Beograđani se kao i danas prisećaju noći između 29. i 30. aprila. Neprijateljska soldateska obrušila se po ko zna koji put tada na srpsku prestonicu. Krvavi pir počeo je reprizom raketiranja već porušene i do temelja spaljene zgrade republičke policije. I dok su spasilačke ekipe i vatrogasci stizali u Ulicu kneza Miloša, a centar grada obavijao opori miris eksplozije, neprijatelj je ponovo pritisnuo obarač.
- Mrtvih i ranjenih ima. Neprijateljski avioni naletali su u razmacima od po nekoliko minuta. Taman koliko je bilo potrebno ljudima da priđu porušenim objektima i ukažu pomoć. Svojim očima smo gledali kako silina eksplozije ljude odbacuje i po desetak metara - zabeležili su reporteri „Novosti“, koji su i tokom najtežih ratnih dana uvek bili na mestu događaja.
- Mnogo krvavije bilo je na raskrsnici ulica Kneza Miloša i Nemanjine, gde je meta NATO avijacije bio Generalštab VJ i zgrada Ministarstva odbrane - ređale su se dramatične slike u izveštaju naših reportera. - Na ovom mestu, baš u trenutku eksplozije, naišao je automobil. U njemu smo zatekli dvojicu mladića oblivenih krvlju i bez svesti. Nedaleko od njih, na pločniku ležao je uniformisani čovek. Dok je obilazio ruševine, na istom mestu, teško je povređen i zamenik komandanta Štaba civilne zaštite Ratko Bulatović. Ostao je bez obe noge. Uz njega, te noći ranjeno je skoro 80 Beograđana.
U isto vreme, svega koji kilometar dalje, pitomi deo grada - Čubura bila je poprište drugog čina prolećne beogradske drame. Na meti NATO projektila bila je kuća Đorđa i Dragane Đurić, na uglu Marulićeve i Vardarske ulice. Drugi projektil završio je u kafani „Zlatni ovan“. Od posledica ranjavanja nekoliko dana kasnije preminula je devojka Sofija Jovanović (23).
Tokom iste crne noći beli grad je ostao i bez jednog od svojih simbola. NATO je srušio televizijski toranj na Avali. Ova građevina punih 35 godina bila je mnogo više od tornja - putokaz, prijatelj i svetionik. Njegova silueta na horizontu bila je znak da je Beograd - nadohvat ruke.

Ginuli i Kinezi

MeĐu mnogobrojnim kontroverzama iz 1999. godine, još nije sasvim rasvetljen događaj iz noći sedmog i osmog maja kada je bombardovana kineska ambasada. Dva najsavremenija američka bombardera B2 u najvećoj tajnosti uzletela su tada iz baze u Misuriju i zauzela kurs ka Srbiji.
Ambasada je gađana tačno u 23.40 sa pet projektila, od kojih su je dva direktno pogodila. U ovom napadu poginulo je troje kineskih državljana, a 26 službenika je teže i lakše ranjeno. Među nastradalima bilo je i dvoje novinara. Život je izgubila dopisnica agenice Sinhua Šao Jun i njen kolega iz lista „Guanmin žibao“ Sing Hu.
Bombardovanje ambasade, koje se prema standardima Ženevske konvencije smatra napadom na suverenu državnu teritoriju, NATO je nemušto opravdao - greškom. Mape koje su koristili stratezi alijanse prilikom izbora cilja, navodno su bile zastarele, zbog čega je izabran pogrešan cilj.
NATO je po glavnom gradu tukao najviše po civilnim ciljevima. U samo nekoliko dana maja neprijateljski avioni gađali su hotel „Jugoslavija“ na Novom Beogradu (poginuo jedan gost), a raketirano je i „Jugopetrolovo“ skladište na Čukarici, prigradska naselja Ripanj, Rakovica, Lipovica... Batajnica je skoro svakodnevno zasipana bombama teškim i po 2,5 tone. Sve se to dešavalo u mrklom mraku, jer je grafitnim bombama prethodno prekinuto snabdevanje strujom.

Smrt u bolnici

Kao najveće zlodelo, ipak, pamti se bombardovanje bolnice „Dragiša Mišović“ na Dedinju 20. maja. Najviše je postradala Neurološka klinika, a teško su oštećeni porodilište i dečja bolnica za plućne bolesti. NATO je u bolničkim krevetima ubio troje pacijenata - Zoru Brkić (82), Branku Bošković (75) i Radoslava Novakovića (47). Poginuo je i radnik obezbeđenja bolnice. Teže i lakše je ranjeno više desetina pacijenata i majki u porodilištu.
Avionima alijanse oznaka Crvenog krsta na krovu bolnice verovatno - nije bila dovoljna.
Desete nedelje agresije na glavni grad, bez svoje kuće u Ritopeku ostao je Borivoje Stefanović. Za svega nekoliko sekundi postao je beskućnik. Ali je ostao živ. Sreća koja je njega pratila te noći, sutradan nije bila naklonjena porodici Pavlović, iz Ralje kod Sopota. NATO bomba ubila je na spavanju decu - Stefana (5) i Dijanu (8). Njihovi roditelji - teško povređeni. Poginula je i komšinica Biljana Momčilović (29).
- Kuda će im duša, zločincima, kada i decu ubijaju. Kome su ona išta skrivila? - pitao se ove strašne noći njihov komšija starina Đorđe Milosavljević.
Sudbine ovih ljudi samo su delići kolektivne tragedije u kojoj su ljudi gubili živote, svoje najmilije, domove. Beograd je 78 dana živeo u strepnji, oskudici i neizvesnosti. Rušen je i spaljivan. Nažalost, ne i prvi put.
Prema podacima štaba civilne zaštite, samo u beogradskom naselju Rakovica tokom aprila i maja oštećeno je više od 500 stambenih zgrada. Porušene i načete kuće u Batajnici, Ripnju i Lipovici teško je bilo i izbrojati. Šteta prouzrokovana rušenjem ulica, komunalnih vodova, trafo-stanica, fasada, komunikacija merila se - milijardama dolara.

POGINULI U ZGRADI RTS
BOMBARDOVANJEM zgrade RTS NATO je pokazao svoje pravo lice. Brutalno i bezobzirno. Stratezi alijanse pokazali su da se norme međunarodnog prava odnose samo na pojedine. U napadu na zgradu televizije stradali su: Jelica Munitlak, 27 godina, šminker; Milovan Janković (59), precizni mehaničar; Tomislav Mitrović (61), režiser programa; Slobodan Jontić (54), režiser programa; Milan Joksimović (47), radnik obezbeđenja; Ivan Stukalo (33), tehničar razmene; Slaviša Stevanović (32), tehničar razmene; Dragan Tasić (30), radnik obezbeđenja; Nebojša Stojanović (26), tehničar mastera; Ksenija Banković (27), video-mikser; Dejan Marković (40), radnik obezbeđenja; Aleksandar Deletić (30), kamerman; Siniša Medić (32), dizajner programa; Branislav Jovanović (50), tehničar mastera; Darko Stoimenovski (25), tehničar razmene, i Dragorad Dragojević (27), radnik obezbeđenja.

ODBRANA NA MOSTOVIMA
„IZVINITE, mi pevamo“, „Rusi ne bojte se - Srbi su sa vama“, „Zasviraj, Bile“, „Srbija se ne boji nikoga“...
Ovo su samo neke od parola koje su Beograđani nosili na svakodnevnim protestima koji su organizovani na ulicama glavnog grada, Trgu Repubike, mostovima... Žitelji prestonice ni u najtežim danima bombardovanja nisu klonuli duhom. U ljudima je proradio prkos, srpski inat je činio svoje. Istovremeno, za sudbinu mostova svi su strepeli...
Uz prve zvuke sirena za vazdušnu opasnost svake večeri hiljade ljudi okupljale su se na beogradskim ćuprijama. Znak prepoznavanja - papir sa nacrtanom metom i nezaobilaznim natpisom „target“. Da ceo svet razume parolu - svi smo meta! Iz nedelje u nedelju na Brankovom, Pančevačkom, Starom savskom mostu, smenjivali su se muzičari, književnici, profesori univerziteta, studenti, glumci...
I Trg Republike bio je od 27. marta do 10. juna - front. Tokom 160 časova različitog programa, Beograđani su ukrstili oružja sa NATO. Pod geslom „Pesma nas je održala“ bombama se suprotstavila mladost, muzika, rokenrol, džez, bluz, umetnost i lepota Srbije. „Riblja čorba“ održala je i svoj nemi koncert... U znak počasti prema poginulim sugrađanima.
Organizatori su po okončanju rata napravili ukupan bilans programa pod nazivom „Proleće na Trgu“. Brojke su pokazale da je tih ratnih dana održan najveći festival u Beogradu.
Rade DRAGOVIĆ
Nastaviće se