Opčinila Mlečane

OD osmoro dece kneza Lazara i kneginje Milice, Dragana je bila druga kćerka po redu. Bila je udata za Aleksandra, sina bugarskog cara Jovana Šišmana, u Trnovu. Bilo je to oko 1386. godine.
Kada je turski sultan Bajazit osvojio Trnovo 17. jula 1393. godine i pokorio bugarsko carstvo, Aleksandar je zarobljen, zajedno sa svojim ocem Jovanom Šišmanom. Bajazit je jedno vreme držao Jovana u tamnici, a onda ga je 1395. godine pogubio.
Tada je Aleksandar Šišman odveden u Malu Aziju, tamo prešao u muslimansku veru i od Bajazita dobio na upravljanje jednu oblast na Crnom moru. Posle Bajazitove smrti, nastale su velike razmirice u Turskoj i borbe njegovih sinova za nasleđe. U tom periodu, Aleksandar je postao upravnik Smirne i poginuo je 1418. godine, boreći se da smiri ustanak jedne islamske sekte.
O Draganinom životu ništa se pouzdano ne zna. Poslednji put se pominje 1396. godine i od tada joj se gubi svaki trag.
Jela je po nekim izvorima bila treća po redu kćerka kneza Lazara i kneginje Milice. Rođena je između 1366. i 1371. godine, a udala se za zetskog gospodara Đurađa Stracimirovića Baošića oko 1386. godine.
Bila je lepa žena, veoma obrazovana i spadala u red najomiljenijih žena iz srpskog vladarskog roda. Ostala je upamćena po svom umeću, naporima, borbenosti i odlučnosti.
Jelin muž Đurađ Stracimirović se iz nepoznatih razloga nije odazvao pozivu kneza Lazara da sa svojom vojskom učestvuje u boju na Kosovu. Pritisnut od Turaka, kao i druge preostale srpske državice oko njega, Đurađ je bio prinuđen da posle Kosovskog boja prihvati tursko vazalstvo.
Ipak je nastojao da izbegne učešće u borbama protiv Bajazitovih neprijatelja, kao što je to činio Vuk Branković, radi čega je ubrzo pao u njihovu nemilost.
Jela je sa Đurđem imala sina Balšu Trećeg. Kad je Đurađ umro, početkom aprila 1403. godine, Jela je ostala udovica i od tada njen talenat dolazi do punog izražaja.
Kad je umesto maloletnog sina uzela vlast, punih pet godina je vodila uspešnu borbu sa Mletačkom republikom, da bi očuvala svoju Zetu. Radi povratka otete teritorije, u Zeti je podigla oružani ustanak prvih dana 1405. godine i tom prilikom se Skadar odmetnuo od mletačke vlasti, a Drivast se takođe digao na ustanak i priznao za svoga gospodara Jeleninog sina Balšu.
U toku borbe, ona je zatražila pomoć od prijateljskog Dubrovnika, ali je odbijena, sa obrazloženjem da neće da gaze dobre odnose sa Mlečanima. Pomoć od brata, despota Stefana, Jela takođe nije mogla da dobije, jer je i on bio prijatelj sa Mlecima.
U samljena Jela je nastavila borbu, a protiv nje se, pored Mlečana okrenuo i humski vojvoda Sandalj Hranić. Velika mletačka vojska je stigla pod Skadar, u kome su Mlečani organizovali pobunu, pa su Jela i sin jedva izvukli živu glavu i sklonili se u Drivast.
U junu 1407. godine Jela i mletački delegati postigli su sporazum o miru na reci Žeravici kod Bara. Po tom sporazumu, Baošići bi dali Mlečanima zemlje u Donjoj Zeti, sem Zabojane, a dobili bi Budvu sa okolinom. Međutim, u nastavku pregovora u Veneciji, to nije prihvaćeno i rat je nastavljen.
Najzad, uz pune mletačke garancije i uz posredovanje Dubrovnika, Jela odlazi u Veneciju, gde 27. oktobra 1409. godine postiže konačni mir sa Mlečanima, koji su bili opčinjeni njenim izgledom, borbenošću i upornošću.
Krajem 1411. Jela se udala za čuvenog humskog vojvodu Sandalja Hranića, koji se tek razveo od Katarine. Smatra se da je ovaj brak sklopljen iz čisto političkih razloga, zbog Sandaljevih aspiracija prema Zeti i Primorju.
Nekad neprijatelj Balšića, on je ukazao punu pažnju Jeleninom sinu Baoši i posredovao u njegovu korist kod prijateljske Mletačke republike.
Po nekim istoričarima, Jela je Sandalja skoro potpuno oplemenila. O Duhovima 1412. godine, u Budimu su među mnogobrojnim uglednim gostima bili Sandalj i Jela.
U aprilu 1421. godine, umro je Jelin sin Balša.
Jela i Sandalj učinili su prijateljsku posetu Dubrovniku 1. februara 1426. godine. Bio je to jedan od najsvečanijih dočeka koje je Dubrovnik ikada priredio, a za vreme posete, Sandalj je Jeli poklonio svoje bogatstvo, koje je tamo posedovao.
Jela je 15. marta 1435. godine ponovo postala udovica. Savremenici su govorili da je ostala ona ugledna Jela, prema kojoj su svi imali mnogo obzira i poštovanja. Ugledajući se na svoje stare, podigla je 1440. crkvu svete Bogorodice na Beški (Brezovici). Umrla je 1443. godine i sahranjena u crkvi, čiji je bila zadužbinar.
Zahvalna kći i nežna majka, pobožna hrišćanka i veliki rodoljub, uporna i energična, Jela Stracimirović-Sandalj, spada u red žena srpskih koje su ostavile veliko ime.

ODRICANJA
Život Jele Stracimirović bio je pun borbe i odricanja. Gajila je uspomenu na svoje roditelje kneza Lazara i kneginju Milicu.
Sahranila je oca i majku, doživela pogibiju brata Vuka i smrt despota Stefana, nadživela je tri sestre, sahranila dva muža i sina jedinca i do kraja ostala uspravna.
Njen sin Balša ženio se dva puta. Sa prvom ženom je imao sina, koji je rano umro, a sa drugom dve kćeri - Jelenu i Teodoru.
(Nastaviće se)