Pivo pre vode

SEDEĆI u omiljenim kafanama na relaciji od “Dardanela” do “Tri šešira” i ispijajući svoje omiljene krigle piva uz meze, Čiča Ilija je okupljenim prijateljima i poštovaocima njegovog glumačkog umeća rado pričao svoje vedre šale i dosetke.
Povodom Čiča Ilijine stalne žeđi prema pivu, humorista Stevan Sremac imao je običaj da kazivanje započne uvodom: - Znate, slavni ruski pisac Turgenjev rekao je da ljubav i glad gone čoveka na velike podvige. Ali, ja mislim da se to ne odnosi na našeg Čiča Iliju.
- Kako to Stevo misliš, upita neko iz društva?
- Pa, našeg dragog Čiča Iliju na te velike podvige nikada nije nagonila glad nego samo žeđ! I to žeđ prema dobrom plzenskom pivu, a može i jagodinskom.
Da pomenemo jednu pošalicu glumca Save Todorovića u vezi sa Čiča Ilijinim omiljenim pivom. Sedeći u kafani, zadirkivali se poznati glumci, a onda će čika Sava:
- E, moj Čiča Ilija, ja bih tebe žednog preko vode preveo.
- Može, odgovori lakonski Čiča Ilija, ali samo kad bi na toj drugoj strani bile krigle sa svežim pivom!
Dao Čiča Ilija reč da za kafanski sto neće sesti tri meseca. Ali, već sledećeg dana ugleda ga prijatelj nakresanog kod “Tri šešira”.
- Zar se Čiča tako drži reč - prekori ga on.
- Znaš, pio sam stojeći - pravdao se šeretski Čiča.
Upitali Čiča Iliju ko mu je taj novi prijatelj koga stalno vuče za sobom.
- Čudan neki čovek - odgovori Čiča Ilija. - Prvo je bio nesrećno zaljubljen, zatim srećno veren, posle toga nesrećno oženjen i na kraju srećno razveden!
ČiČa Ilija objašnjava u jednom društvu u kafani “Dva jelena“ ljubav prema pivu.
- Eto, ne smem da pijem vodu. Škodila bi mi zdravlju.
- Kako može voda da škodi?
- Ja, brate, imam gvozdeno zdravlje, pa bi moglo i da zarđa - odgovorio je Čiča Ilija.
Pored svojih nezaboravnih uloga u komičnom repertoaru, Čiča Ilija je po svoj prilici najviše ostao u sećanju po pomenutim kafanskim pričama, anegdotama i dosetkama, koje su neki pisci koristili kao motive za svoja književna dela. Zbog tih “pozajmica” ili bolje rečeno plagijata, Čiča Ilija se ponekad ljutio: - Ja pričam, a oni pišu i uzimaju velike pare. Posle im teško i piće da mi plate, da časte...
Savremenici su tvrdili da je po Čiča Ilijinoj priči “Duševni Turčin”, njegov prijatelj Stevan Sremac napisao svog “Ibiš agu”. I Nušiću, kao i mnogim drugim prijateljima, pozajmljivao je ideje za kozerije.
Pune četiri godine Čiča Ilija je “čergario” u Novom Sadu, putujući sa pozorišnom družinom na sve strane, ali leta 1885. godine rešio je da se vrati u Beograd, u svoju voljenu Skadarliju. Jedan od razloga nalazimo u njegovoj veseloj kozeriji gde opisuje svoje muke prilikom gostovanja u Sremskim Karlovcima, u pokušaju da nađe sobu sa jednim kolegom.
“Jedva pristala da nam da sobicu“, sećao se Čiča Ilija gazdarice Stanišićke. “Unela je dva kreveta i rekla da doveče možemo da dođemo na spavanje. Kad smo uveče došli, tek tada videsmo da je soba vrlo teskobna. Nikad obojica ne bismo mogli da stanemo uporedo. Prvo uđe kolega, pa onda ja za njim. Ako kolega hoće da izađe, ja moram da dignem noge na krevet...”
Novembra 1896. godine Čiča Ilija je postao stalni član beogradskog Narodnog pozorišta. Iako je sa starijom plejadom glumaca, na čelu sa Perom Dobrinovićem, bio zapažen u tragičnom repertoaru, Čiču Iliju je publika najviše zavolela u komičnim ulogama.
“Badava, to je rođeni komičar”, beleži A. G. Matoš, tadašnji violončelista u pozorišnom orkestru. “Već lice komičnije od njegova ne može se zamisliti”.
(Nastaviće se)