Bard boemije

PORED uspeha u domaćem repertoaru, gde se najviše proslavio u komedijama Jovana Sterije Popovića, Koste Trifkovića i Branislava Nušića, zatim u komadima Stevana Sremca i Bore Stankovića, Čiča Ilija je bio zapažen kao odličan tumač stranih autora.
- Igrao je nesuđenog matorog ženika u Gogoljevoj “Ženidbi”, nagaravljenog gradonačelnika u “Revizoru”, vlastelina u Molijerovom “Pučaninu”, zatim u “Uobraženom bolesniku”, “Silom lekaru”, “Žorž Dandenu”, Šekspirovom “Falstafu” i stotini drugih koji su ostali u živoj uspomeni... (M. Grol: “Iz pozorišta predratne Srbije”).
Prvi put se Čiča Ilija oženio 1887. godine svojom simpatičnom koleginicom, pozorišnom glumicom Ljubicom Lujzom Martinek (1870-1927), kćerkom češkog muzičara Jana, u čijoj su prizemnoj kući do kafane “Tri šešira”, mladenci i stanovali. Anegdotu o jednoj njihovoj bračnoj noći zabeležio je dr Miodrag Vračević:
- Po venčanju je Čiča Ilija stanovao sa tastom, koji je bio jako štedljiv, a drag kao domaćin i čovek. Pan Martinek je mnogo voleo onaj smrdljivi češki sir “kvark”, koji je bio dosta skup. Zato ga je on češće kupovao u obliku petodinarke i slagao u jedan ćup, podvezivao ga odozdo pergament papirom da bi ga sačuvao za zimu. Taj ćup je Martinek držao ispod kreveta u svojoj sobi, ali kad je trebalo da se kreči, on ga premesti u drugu sobu, ispod Čiča Ilijinog kreveta. Tada Čiča Ilija oseti da nešto smrdi. Dugo je po sobi tražio dok najzad nije otkrio tastov ćup pod svojim krevetom.
Kad je skinuo onaj pergament i osetio strahovit smrad, Čiča Ilija se toliko razjario da je, ne znajući šta je u njemu, izbacio ćup kroz prozor, zajedno sa smrdljivim sirom, pa pljus u komšijski plot. Komšija se silno razljutio i zavikao: “Ko to čisti nužnik usred noći, nanu mu njegovu”!
Neosporno je da je taj nesrećni ćup pun sira bio jedan od uzroka sukoba sa tastom.
Savremenici pričaju da je brak sa Lujzom bio kratkog veka. Razišli su se sporazumno, ali nije bilo zvanične rastave i svako je pošao svojim životnim putem. Mnogo kasnije, posle nekoliko decenija, Čiča Ilija je živeo nevenčano sa svojom domaćicom Marijom Marickom Hladek, u jednom delu kuće Đure Jakšića. Marija je za njega govorila novinarima da nije bio “ni rđav, ni grub”.
Nušić je zabeležio o Čiča Iliji da je krajem 19. i početkom 20. veka, sve do tridesetih godina, bio pravi “predvodnik naših boema”. U Skadarliji je najradije sedeo za čuvenim “glumačkim stolom” kod “Tri šešira”, gde su mu društvo najčešće pravili prvaci dramske scene: Milorad Gavrilović, Bogoboj Rucović, Sava Todorović, Dimitrije Ginić, Brana Cvetković, Dobrica Milutinović, Žanka Stokić i mnogi drugi znani i neznani.
U Čičinom društvu često su bili i poznati književnici Dragomir Brzak, Antun Gustav Matoš, Milovan Glišić, Janko Veselinović, Milorad Mitrović, Stevan Sremac, Branislav Nušić, Radoje Domanović, Milorad Pavlović Krpa, Simo Matavulj, Bora Stanković... Skoro svaki od njih ostavio je dragocen zapis o druženju sa Čiča Ilijom.
Kafana je bila druga Čiča Ilijina kuća, njegova pozornica poput one u Narodnom pozorištu, gde je po kazivanju savremenika, maestralno umeo da “zameće šale, zanoveta, odgoneta, ćaska i popeva i prosipa dosetke kao iz rukava”. Nije ni čudo što je Čiča Ilija svojim šaljivim kazivanjima uspevao da okupi oko sebe sve beogradske boeme i veže ih za stolove skadarlijskih kafana.
Čiča Ilijino pripovedanje, propraćeno komičnom glumom, uz obavezne mnoge krigle piva i razne specijalitete sa roštilja, bilo je nezaboravno, prepričavalo se po celom ondašnjem malom Beogradu. Kako priča za Čiču Iliju jedan savremenik: “Rado slušan, pogubno je uticao na one čedne muževe koji bi obično seli za njegov sto na desetak minuta, a ostajali bi celu noć!”
(Nastaviće se)