Svi pod stolom

UOČI Balkanskih ratova, vlasnik hotela i bioskopa “Pariz” Svetozar Botorić, kao producent i glavni finansijer prvog srpskog igranog filma “Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa” (1911), angažovao je za režisera Čiča Iliju Stanojevića.
Scenario je prema svom pozorišnom komadu napisao Miloš Cvetić, a likove su tumačili tada najpoznatiji glumci, Milorad Petrović, Čiča Ilija, Sava Todorović, Teodora Arsenović, Dobrica Milutinović i drugi. Snimatelj je bio Luj de Beri, dok su kopije izrađene u poznatom pariskom preduzeću “Braća Pate”.
Od Beogradske tvrđave sve do rečnih obala i Ade ciganlije, ostvario je Čiča Ilija zanimljiv dokumentarac, jednim delom posvećen proslavi praznika Roma, zvanog Bibija.
“Kada smo posle mesec dana, u Pateovoj sali u Vensanu, prikazivali svoje filmove, ja sam strepeo za Bibiju”, beleži Čiča Ilija. “I gle čuda, Bibija je proizvela takav utisak i smeh da su se članovi ocenjivačkog odbora hvatali za glave od smeha i neprestano uzvikivali: 'Mon dieu! Mon dieu’!”
Premijera Čiča Ilijinog filma o Karađorđu u trajanju od 90 minuta, održana je 23. oktobra 1911. godine u Grand bioskopu hotela “Pariz” u Beogradu, a potom širom Srbije.
Posle postignutog uspeha, uprava Narodnog pozorišta poslala je prvog srpskog filmskog reditelja “na usavršavanje” u inostranstvo. A Čiča Ilija, umesto da redovno gleda sve pozorišne predstave u Beču i Minhenu, više je voleo da sedi u čuvenim pivnicama i, po sopstvenom priznanju, da uzdiše za boemskim životom u voljenoj Skadarliji. Po povratku, Čiča Ilija je društvu za “glumačkim stolom” pričao o neobičnom takmičenju u jednoj bečkoj pivnici:
“Sedim ja u Beču i pijem pivo. Malo niže od mene dva mladića vode neku raspravu. Vidim ja, popila bi deca još malo, a nemaju para, pa pozovem kelnera i naručim piće. Oni posle pitaju kelnera ko sam, ali ih izgleda sramota da mi priđu, nego se samo osmehuju na mene, kao da zahvaljuju. Do ponoći sve zaboravim, kad ujutru hotelski momak na vrata.
- Her Stanojević, dva burša hoće da vas posete.
Kad se otvoriše vrata, unutra rupiše dva burša. Perje na šeširima, zvanična studentska uniforma, mač o pojasu, a čizme do iznad kolena. Stadoše mirno. Stao i ja mirno.
- Her kameršauspijer, mi dolazimo u ime celog burševskog društva Saksonija. Vi ste učinili veliku stvar. Vi ste spasli čast svih nas, štaviše i čast Saksonije, koju čuvamo više od svega.
- Izvinite, ali ja sam to, valjda, uradio slučajno - kažem ja, bojeći se da nije posredi neka zabuna.
- Vaše ime ostaće zabeleženo zlatnim slovima u analima Saksonije. Vi ste platili ceh za naša dva fuksa. To su novi članovi Saksonije, koji su ove godine tek došli u Beč. Zapili su se i da nije bilo vas, doživeli bismo sramotu da ih kelner izbaci iz kafane. Zato vas molimo da dođete na večeru u vašu čast.
Na večeri posadili mene u pročelje, pa udarismo u piće, kako samo mogu dobri burševi i ja. Oko dva po ponoći pade jedan burš, desetak minuta kasnije i drugi, pa produžiše da padaju kao muve. Proredilo nam se društvo, a pod stolom leže studenti kao snoplje i na kraju ostanemo nas dvojica, predsednik Saksonije i ja. On neki stari student, poručuje i dalje da se preda mnom ne osramoti.
Ostanem sam za stolom i kucnem prstenom o čašu. Ušao kelner pa očima ne veruje. Cela Saksonija, zajedno sa predsednikom, leži pod stolom. A ja mirno kažem kelneru:
- Još jednu kriglu!
Donese on kriglu, lepo natočenu, s kragnom, a sve vrti glavom u neverici:
- Majn got! Majn got! Gospodine Stanojeviću, trebalo bi da ste vi predsednik Saksonije!”
Nastaviće se