Vilson obećao more

ODLUKA vlade SAD da se početkom 1917. godine umeša u ratni konflikt u Evropi i pomogne silama Antante (Engleskoj, Francuskoj i Rusiji) da pobede svoje neprijatelje, dočekana je sa velikim optimizmom u Londonu, Parizu i Petrogradu. U zemljama Antante se opravdano smatralo da će velika ekonomska i vojna moć Amerike doprineti da se što pre okonča krvoproliće u Prvom svetskom ratu.
I srpska vlada na Krfu je očekivala da moćna Amerika materijalno pomogne njenoj vojsci, koja se pripremala za završne operacije na Solunskom frontu. Mada je Amerika bila daleko od ratnog požara na Balkanu, njeni politički i vojni krugovi su bili veoma dobro upoznati sa ulogom male Srbije u ovom ratu i žrtvama koje je ona podnela. Već u decembru 1917. godine SAD su stavile na raspolaganje srpskoj vladi “avans od 3 miliona dolara za prva tri meseca”, s tim što su obećale da će i dalje voditi računa o potrebama njene vojske.

Ratni ciljevi

Srpski političari su očekivali da Amerika pruži ne samo finansijsku nego i političku podršku radi ostvarenja ratnih ciljeva Srbije. Zbog toga je predsednik Vlade Nikola Pašić obavestio američkog otpravnika poslova na Krfu Percivala Dodža da bi Ministarski savet želeo da uputi u SAD jednu državnu misiju, koja bi upoznala političke krugove i javnost te zemlje sa ratnim zadacima Srbije. Ubrzo je iz Vašingtona stigao odgovor “da će američka vlada biti srećna da primi misiju Srbije kao svog gosta”. Ovako srdačan odgovor nametnuo je Pašiću obavezu da izabere što reprezentativniju delegaciju koja će “dostojno predstavljati srpski narod u SAD”. I zaista, u Ameriku je otputovala “srpska intelektualna i vojna elita”, kako je izvestila štampa. U delegaciji su bili: ugledni teolog Nikolaj Velimirović (kasnije vladika), rektor Beogradskog univerziteta Sima Lozanić, srpski poslanik u Parizu Milenko Vesnić i general Mihajlo Rašić. Delegacija je stigla u SAD 20. decembra 1917. godine i boravila u ovoj zemlji do polovine februara 1918. godine. Američki domaćini su ukazali izuzetnu pažnju srpskim gostima; njih je primio predsednik SAD Vudro Vilson. Članovi delegacije su iskoristili ovaj susret da američkog predsednika “iz prve ruke upoznaju sa srpskim ratnim težnjama”.
Upravo u vreme boravka srpske misije u Americi, u Vašingtonu je pripreman tekst čuvene “Poruke predsednika Vilsona Američkom kongresu u 14 tačaka”, u kojem se iznosila vizija svetskog mira posle završetka Prvog svetskog rata. U jednoj od tih tačaka spominjala se Srbija, kao i Crna Gora. Doslovni tekst tačke DžI je glasio: “Okupirane teritorije Srbije i Crne Gore moraju se obnoviti, a Srbiji se mora obezbediti slobodan i siguran prilaz moru.” Lični savetnik američkog predsednika, pukovnik Edvard Hauz pozvao je u predsednički kabinet šefa srpske delegacije Milenka Vesnića i zamolio ga da pogleda tačku DžI ove poruke, koja se odnosila na Srbiju i da stavi eventualne primedbe, ukazujući na taj način veliko poverenje srpskoj delegaciji. Na veliko iznenađenje pukovnika Hauza, Vesnić, inače veliki zagovornik jugoslovenske ideje, stavio je primedbu da bi u ovoj poruci trebalo spomenuti jedan od glavnih ratnih ciljeva Srbije: ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu.
Kada je predsednik Vilson 8. januara 1918. godine pročitao svoju poruku pred Američkim kongresom, Vesnić je bio vidno razočaran, jer njegova primedba nije prihvaćena. Srpski poslanik u Vašingtonu Ljuba Mihajlović je o ovom hitno obavestio srpsku vladu na Krfu, naglašavajući da konzervativni američki političari teško shvataju potrebe jugoslovenskog ujedinjenja i da je “predsednik Vilson u tom pogledu personifikacija američkog javnog mnjenja, kojem je potrebno vreme da pravilno shvati naše težnje”.
Nespominjanje “jugoslovenskog ujedinjenja” u poruci američkog predsednika nije, međutim, proisticalo iz konzervativnih shvatanja, nego iz želje američke vlade da u ovom ratu Kraljevinu Srbiju tretira kao saveznika, s obzirom na to da su sa njom uspostavljeni diplomatski odnosi još u DžIDž veku.
Razočaranje u poruku američkog predsednika izrazili su i hrvatski i slovenački političari u Jugoslovenskom odboru u Londonu. Oni su bili “iznenađeni i frustrirani” Vilsonovim zalaganjem za očuvanje Austrougarske. Takav stav američkog predsednika bio je, naime, iznet u tački h ove poruke, koja je glasila: “Narodima Austrougarske biće obezbeđena i zajamčena najšira mogućnost za autonomni razvitak.” Iz ovoga se vidi da se predsednik Vilson nije zalagao za “razaranje Austrougarske”, nego samo za “njenu rekonstrukciju”, koja bi omogućila svim narodima Habzburške monarhije, pa prema tome i Hrvatima i Slovencima, da uživaju autonomna prava.

Nemoguća Juga

PREDSEDNIK Jugoslovenskog odbora dr Ante Trumbić je posle Vilsonovog govora u Američkom kongresu posumnjao da je uopšte moguće stvoriti Jugoslaviju, jer se ona mogla “sagraditi samo na ruševinama Austrougarske”. Ovakvo “depresivno raspoloženje” među zagovornicima jugoslovenskog ujedinjenja proizlazilo je iz nepoznavanja suštine američke spoljne politike, koja je bila veoma pragmatična i uvažavala samo trenutne okolnosti. A trenutne okolnosti bile su sledeće: politički krugovi u Americi su smatrali da je moguće razbiti ratni savez Nemačke i Austrougarske i pacifizirati Habzburšku monarhiju. Zato su u Beč slati signali da ratni cilj SAD nije razbijanje Dunavske monarhije nego “njena obnova i napredak”. Ovakav stav preovlađivao je u Vašingtonu sve do maja 1918, odnosno skoro do završetka Prvog svetskog rata.
U toku većeg dela Prvog svetskog rata u političkim krugovima Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država preovladavalo je, kao što je rečeno, mišljenje da je moguće odvojiti Austrougarsku od Nemačke i time razbiti jedinstvo centralnih sila. Prema tom uverenju, Nemačka carevina bez pomoći Habzburške monarhije pretrpela bi poraz i time bi Prvi svetski rat bio okončan.
Predsednik SAD Vudro Vilson i engleski premijer Lojd Džordž su u svojim javnim nastupima obećali Beču da će Austrougarska, ukoliko se odvoji od Nemačke, biti sačuvana i posle završetka rata obnovljena. Predsednik Vilson je zvanični stav vlade SAD u tom pogledu izneo u svojoj čuvenoj poruci Američkom kongresu. Lojd Džordž je prilikom obrazloženja politike britanske vlade pred sindikalnim prvacima u Londonu, januara 1918. godine rekao: “Ne borimo se za to da uništimo Austrougarsku. Saglasni smo sa predsednikom Vilsonom da rasparčavanje Austrougarske nije naš ratni cilj.”
Čvrstu odlučnost da se Austrougarska sačuva posle završetka rata, Lojd Džordž i Vilson su ispoljavali sve do leta 1918, a onda je došlo do naglog obrta u njihovim pogledima na budućnost Habzburške monarhije. S obzirom na to da je promena političkih uverenja dva najmoćnija svetska lidera bitno uticala na tok međunarodnih zbivanja, a u okviru toga i na sudbinu naroda koji su se našli u vrtlogu rata, pre svega na sudbinu srpskog naroda, potrebno je ukazati na razloge zbog kojih je do ovog došlo.
(Nastaviće se)