Protić umesto Baje

 Nepunih mesec dana posle proglašenja ujedinjenja tri jugoslovenska naroda u zajedničku državu, izabrana je 20. decembra 1918. godine prva vlada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Na njenom čelu stajao je istaknuti radikalski prvak Stojan Protić a potpredsednik je bio slovenački političar Anton Korošec. Ministarstvo inostranih poslova povereno je bivšem hrvatskom poslaniku u Dalmatinskom saboru i predsedniku Jugoslovenskog odbora Anti Trumbiću a resor unutrašnjih poslova preuzeo je srpski političar iz Hrvatske Svetozar Pribićević.
Vest o formiranju prvog jugoslovenskog vladinog kabineta posle završetka Prvog svetskog rata, koja je objavljena sa krupnim naslovima u svim dnevnim listovima, izazivala je pravo zaprepašćenje u javnosti, jer je iz vlade bio odstranjen jedan od najpopularnijih srpskih političara - Nikola Pašić. Njemu je poverena manje važna dužnost šefa državne delegacije na mirovnim pregovorima u Versaju.


Grub napad

U politiČkim krugovima počela su nagađanja i žučne rasprave oko toga zašto regent Aleksandar Karađorđević čelnu funkciju u prvoj jugoslovenskoj vladi nije poverio Pašiću, svom najbližem saradniku, koji je za celo vreme rata bio predsednik srpske vlade, i kako su mnogi smatrali, bio najzaslužniji za “srpsku ratnu pobedu i izbavljenje jugoslovenskih naroda iz austrougarskog ropstva.”
Jedan od dobrih poznavalaca političkih zbivanja u novoj državi, prvak Demokratske stranke Ljuba Davidović pokušao je da opravda postupak novog jugoslovenskog vladara time što je, po njegovom mišljenju, regent Aleksandar uočio da Pašić “sve sporije radi”, jer je imao preko 73 godine. Međutim, pravi razlozi za Pašićevo udaljavanje iz vlade bili su mnogo dublji. Naime, nekoliko meseci pre završetka Prvog svetskog rata uticajni engleski javni radnik Vilijam Votson je oštro napao Pašića zbog “niza načinjenih političkih grešaka u toku rata”.
Regent Aleksandar je strepeo da ovaj napad ne poremeti dobre odnose između Engleske i njegove nove Kraljevine, s obzirom na to da je Votson bio veoma uticajna ličnost u britanskom Ministarstvu inostranih poslova. Ovaj Englez je, naime, u listu “Nenj Europe” objavio dva članka u kojima je optužio Pašića da je, između ostalog, za vreme rata nepravedno uklonio sa mesta načelnika srpske Vrhovne komande proslavljenog vojvodu Radomira Putnika, zatim da je najveći krivac što je pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, vođa tajne organizacije “Crna ruka”, osuđen na solunskom procesu na smrt, kao i da je jedan član njegove najuže familije bio umešan u jednu korupcionašku aferu (misli se na sina Radeta), i najzad da je Pašić isuviše star, konzervativan i opterećen “turskom i balkanskom tradicijom”.
Iako je autor članka u vezi s nekim svojim navodima bio u pravu, naročito u pogledu optužbe za korupcionaško ponašanje Pašićevog sina, opšti ton napisa u “Nenj Europe” bio je krajnje tendenciozan i sračunat da kompromituje, ne samo Pašića, nego i srpsku vladu. To se najbolje moglo videti po tome što je Votson napadao Pašića zbog proganjanja i hapšenja članova organizacije “Crna ruka”, mada je veoma dobro znao da je engleska vlada zahtevala od kralja Petra I da odstrani iz vojske i kazni sve članove te organizacije koji su bili umešani u vojni puč i ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i njegove supruge.
Članovi srpske vlade bili su krajnje iznenađeni i ogorčeni što jedan ugledni engleski javni radnik tendenciozno napada predsednika i vladu savezničke i prijateljske Srbije i to u trenutku kada se očekivao pobednički ishod Prvog svetskog rata za sile Antante i njene saveznike. Ozlojeđeni srpski ministri zahtevali su da Stojan Protić, koji je u tom trenutku zamenjivao odsutnog Pašića, napiše odgovor Sitonu Votsonu, znajući da je u veoma prijateljskim odnosima sa ovim Englezom. Pašićev zamenik je u svom odgovoru veoma argumentovano pobio većinu Votsonovih navoda.


Pismo Votsonu

Na kraju pisma je rekao: “Vi ste se pre nekoliko godina (za vreme Balkanskog rata - pr. aut.) uplašili da se oslobađanje i ujedinjenje našega naroda ne može ostvariti bez propasti Turske koja je u Evropi vojnički logor na tuđem zemljištu, i bez propasti Austrije koja je jedna administracija a ne država... Pre se valja bojati, čini mi se, da tamo bliže vama (u Engleskoj) ima, dragi prijatelju, poluturskih i poluaustrijskih tradicija, koje smetaju izvođenju oslobođenja i ujedinjenja našeg naroda na osnovu Krfske deklaracije...”
Članovi srpske vlade, pa ni sam Protić nisu, nažalost, znali da su iza napada na njihovog predsednika stajali oni politički krugovi u Engleskoj koji su se bojali da Pašić ne nametne “srpski koncept ujedinjenja tri jugoslovenska naroda”, umesto “hrvatskog koncepta” iza koga je stajao i sam Votson, nastojeći da katolički element dobije primat u Kraljevini Jugoslaviji, kako bi se, po njihovom mišljenju, “nova država više vezala za Zapad”.
(Nastaviće se)