Montiran proces Apisu

Saslušanje je počelo 9. aprila 1946. Draža je ovako opisao svoj životni put:
"Zovem se Dragoljub Mihailović Draža. Rođen sam 27. aprila 1893. godine u Ivanjici, srez moravički, od oca Mihaila i majke Smiljane, rođene Petrović. Od bliže rodbine imam sestru Jelicu, sada u Beogradu. Braće nisam imao, sestra Milica umrla mi je 1905. godine. Bez oca sam ostao u drugoj godini starosti, a bez majke u sedmoj. Otac mi je bio sreski pisar u Ivanjici, a deda, koji se prezivao Petrović, bio je upravnik pošte u Požarevcu. Mati vodi poreklo iz seljačke porodice, iz sela Tisovice kod Nove Varoši." (Mihailović u ovom iskazu ne pominje da je imao ženu Jelicu i troje dece - sinove Branka i Vojislava i ćerku Gordanu. Branko i Gordana bili su u partizanima, a Vojislav je poginuo kao četnik 1945. na Zelengori.)
"Posle smrti oca prešao sam u Beograd kod babe po ocu i stričeva - Tome, koji je bio glavni upravnik telegrafa u Beogradu, Dragomira, koji je umro kao poručnik 1903. godine, Velimira, koji je poginuo u Prvom svetskom ratu kao potpukovnik, komandant 9. puka, i Vladimira, veterinarskog pukovnika, koji je umro u Beogradu 1929. Osnovnu školu i šest razreda gimnazije završio sam u Beogradu, a zatim stupio u vojnu akademiju.
"U balkanskim ratovima 1912. godine učestvovao sam prvo kao podnarednik - pitomac. Bio sam ađutant kod komandanta bataljona majora Borivoja Tomića. Učestvovao sam u ratu protiv Bugara 1913, kada sam postao potporučnik. Odlazim na produžavanje školovanja, ali kad je izbila pobuna u Albaniji, septembra 1913, odlazim u ovu zemlju. Krajem decembra iste godine vraćam se u Beograd, nastavljam vojnu akademiju, u kojoj ostajem sve do juna 1914. kada sam mobilisan. Kao vodnik u pešadijskoj četi prekobrojnog - pešadijskog puka, stupam u svetski rat. Učestvujem u svim borbama koje su se vodile protiv neprijatelja. Prešao sam Albaniju i zajedno sa srpskom vojskom stigao na Krf."

Kratko u gardi

Opisujući svoju biografiju isledniku, Draža je rekao da je na Đurđevdan 1916. sa srpskom vojskom prešao u Solun i da je učestvovao u proboju solunskog fronta. U borbi blizu Lerina bio je teško ranjen, u jurišu mitraljeskog odeljenja čiji je bio komandir. Odlazi u bolnicu u Solunu, ali krajem decembra, i pored ocene da više nije za stroj, dobrovoljno se vraća u svoju jedinicu i bori se sve do kraja rata iz koga izlazi kao poručnik. Odlikovan je sa dve zlatne i jednom srebrnom medaljom za hrabrost, ordenom belog orla sa mačevima IV i V reda i engleskim bojnim krstom, po izboru u celoj diviziji.
Pošto je naglasio da je bio simpatizer Dimitrija Apisa i da je bio zapostavljen, jer ga je progonio Josif Kostić zato što nije hteo da svedoči protiv svog pretpostavljenog komandanta bataljona, zbog čega je bio pred sudom i disciplinski kažnjen, Mihailović je rekao da je u septembru 1919. premešten u Kraljevu gardu, u kojoj je ostao samo četiri meseca.
Draža Mihailović opisuje isledniku incident zbog koga je izbačen iz Kraljeve garde:
"Novu 1920. godinu dočekao sam u kafani 'Sloboda' u društvu s gardijskim poručnikom Stevanom Buhanjickim, koji se držeći zdravicu dotakao boljševičke revolucije apostrofirajući da naša sloboda ima da dođe sa istoka. Moj drug je produžio zdravicu upućenu meni, a od susednog stola došla je pretnja građanina Svetozara Pribićevića. Ja sam izvadio revolver, stavio ga na sto i kazao: 'Da vidim ko je bolji Srbin od mene.' Ubacio sam metak u cev i pištolj držao pred sobom. Moj drug je produžio zdravicu, ali tada interveniše od susednog stola sudski potpukovnik Raka, čije prezime ne znam, a koji je poznat kao prljav čovek iz solunskog procesa, jer je bio lažni svedok protiv Apisa. Zbog onog događaja bio sam pod sudskim isleđenjem 40 dana, disciplinski kažnjen sa 15 dana zatvora i prognan u Skoplje."
Na pitanje islednika: "Jesu li vaše simpatije bile na strani oktobarske revolucije?", Draža je odgovorio: "Jesu."
U Skoplju je obavljao razne dužnosti, odakle je premešten u Niš, a iz Niša u Sarajevo. Godine 1921. konkursom je primljen u Višu školu Vojne akademije. Čin kapetana prve klase dobio je 1922. Školovanje je završio kao šesti u rangu, a zatim je pošao na pripreme za generalštabnu struku.

Ataše u Sofiji

Za vreme moje pripreme za generalštabnu struku, rekao je Draža isledniku, "radio sam godinu i po dana u obaveštajnom odeljenju Generalštaba kod šefa Petra Markovića. U nastavnom odeljenju radio sam šest meseci kod Emila Belića. Po završenoj pripremi, na ličnu intervenciju ministra vojske Dušana Trifunovića, koji me je zapazio kao najboljeg taktičara u školi, rasporedio me je u Dunavsku diviziju, ni po molbi, ni po protekciji, već po želji mog profesora u školi koji je postao ministar vojske. U 1927. godini preveden sam u Gardu sa činom majora, imao sam položaj načelnika štaba. Na ovom položaju ostajem do 1930, kada odlazim u Francusku na učenje jezika, gde ostajem šest meseci i dobijam čin potpukovnika. Po povratku iz Francuske postajem načelnik štaba Garde, gde ostajem do proleća 1935. Godinu dana bio sam komandant 3. bataljona pešadijskog puka Garde."
Odgovarajući na pitanje islednika: "Da li ste cenili i poštovali kralja Aleksandra?", Draža je rekao: "Od solunskog procesa imao sam rđavo mišljenje o kralju Aleksandru, jer sam smatrao da je proces zasnovan na potpuno lažnim osnovama. Ovakvo mišljenje o njemu zadržao sam sve do njegove pogibije, a njegovom pogibijom bio sam jako potresen. Bio mi je uvređen nacionalni ponos i žalio sam ga. Cenio sam starog kralja Petra kao velikog demokratu. Doba njegove vladavine smatrao sam najsrećnijim dobom srpske prošlosti."
Iz Garde Mihailović je premešten u ministarstvo vojske, gde dobija čin pukovnika. U junu 1935. odlazi u Sofiju za vojnog atašea, gde ostaje do maja 1936.

Kum obaveštajac

Iz Sofije sam", rekao je Draža isledniku, "premešten u Prag zbog afere sa prebacivanjem Damjana Velčeva iz Jugoslavije u Bugarsku, koji je pokušao da digne ustanak u Bugarskoj. Ja u to nisam bio umešan. Prebacivanje je organizovao Ika Panić preko svog kuma koji je bio obaveštajni oficir u ministarstvu vojske, a ja sam samo znao da će on doći u Bugarsku i o tome izvestio svoju komandu. Naravno, sa simpatijama sam posmatrao dolazak Velčeva u Bugarsku, jer sam bio u vezi sa bugarskim oficirima iz vojne lige koji su bili protiv dinastije Koburga."
Pukovnik Mihailović nije se dugo zadržao ni u Pragu. Boravio je tamo do maja 1937. "U Pragu su me primili krajnje bratski i preda mnom nisu imali nikakvih tajni. Ja sam im bio zaista prijatelj. Međutim, Stojadinović je vodio drugu politiku i njegov predstavnik Vasilije Protić nije imao drugo nego neprijateljsko držanje prema Česima. Razlog mog odlaska iz Praga bio je taj što je Marić (general, ministar vojske i mornarice) imao nameru da dovede svoga zeta, s tim što će nekoliko meseci zastupati sledećeg vojnog atašea."
Posle Praga, pukovnik Mihailović raspoređen je na dužnost načelnika štaba Dravske divizije u Ljubljani i na tom položaju ostao je do proleća 1938. godine.
Zatim je preuzeo komandu puka u Celju. Tu dužnost je obavljao do proleća 1939, kada je prešao za načelnika štaba utvrđenja kod generala Rupnika. Posle nekoliko meseci ponovo odlazi na novu dužnost. Mihailović je to isledniku ovako objasnio: "Po traženju klerikalaca, bana Natlačena, pod izgovorom da sam pogoršao odnose sa Nemcima, otišao sam u jesen 1939. za nastavnika Više škole Vojne akademije, gde sam predavao taktiku u generalštabnoj školi, a strategiju u Višoj školi."

MOSTAR PO KAZNI
Kao nastavnik Vojne akademije, pukovnik Mihailović radio je samo četiri meseca. Početkom marta 1940. postavljen je za načelnika opšteg odeljenja vrhovne vojne inspekcije, koja je, kako kaže, "imala zadatak da u pogledu nastave uvede novine u vojnoj nauci i našoj vojsci".
"Ova novoosnovana vojna inspekcija", ističe Mihailović, "zamišljena je za račun kneza Pavla. Kad se on povuče u slučaju punoletstva kralja, trebalo je da bude komandant vrhovne vojne inspekcije, zapravo kao inspektor vojske, kako bi vojsku držao u ruci, pošto je to radio i kralj Milan kao komandant aktivne vojske za vreme vladavine svog sina. U ovoj inspekciji odmah sam došao u sukob, jer mi je onemogućeno da provedem novine u našoj vojsci. Napao sam strahovito zastarelost naše vojske. To je bio razlog da budem smenjen... Tada odlazim u Mostar za načelnika štaba primorske armije, koja je smatrana mestom za kažnjene oficire."

STENOGRAM SA SUĐENjA
IZ knjige Jovana Kesara i Dragoja Lukića ”Ne osećam se krivim”, u kojoj je prvi put štampan integralni stenogram sa suđenja Draži Mihailoviću, ”Novosti” objavljuju delove koji govore o tome kako su pripadnici KNOJ u noći između 12. i 13. marta 1946. uhvatili vođu četničkog pokreta, šta su o tome rekli Aleksandar Ranković i Draža Mihailović, kako je Draža opisao svoj životni put i način na koji ga je izdao Kalabić i kako je prvi gerilac Evrope streljan 15. jula 1946. godine.
(Nastaviće se)