Drama u Domu garde

ČIM zakorači u sudnicu, kao po komandi, iz stotina grla, zasuše ga vriskom i urlikanjem.
- Uaaa! Smrt zlikovcu! Na vešala! Džukelo bradata! Mi smo sud! Zadaviti gada! Slugo okupatorska...!
Sudari se i sa crnim objektivima fotografskih aparata i filmskih kamera, sevanjem bliceva, znojem i usplahirenošću na licima onih koji su ga slikali kao zver, sa mikrofonima pod nosem, sa perima u rukama novinara, sa nečijim glasom koji nadvisi sav taj prolom dernjave i pometnje:
- Dočekan izlivima narodnog prezira zbog nebrojenih i strašnih zločina koje je počinio, dočekan suzama majki čije je sinove poklao, dočekan gnevom naroda, fašista i sluga okupatora, sluga međunarodne reakcije... - i tu se taj prodorni glas izgubi, jer se jedan plećati muškarac, u šumadijskom odelu, progura do njega i, prinevši mu stisnutu pesnicu do samih usana, urliknu:
- Ja ću ti suditi!
Kako to reče, zabaci glavu unazad i pokaza na debelu i rumenkastu masnicu ispod grla.
- Ovo mi je od tebe! - zaškripa zubima i okrete se prema kamerama novinara: - Trag od njegove kame. Slikajte, slikajte!
- Sedite, molim vas - govorio je neko. - Razumem vašu ogorčenost, ali sud mora da radi. Optuženi, priđite ovamo.

Crne marame

KRADOMICE, on prelete pogledom po zgranutoj svetini poskakaloj sa sedišta, koja je psovala i propinjala se u želji da ga rastrgne. Među tim crnim maramama seljanki, korotama na gunjevima muškaraca, vojničkim kapama, radničkim bluzama, devojačkim kikama i varoškim odelima ne opazi nikog poznatog i bi mu lakše zbog toga. Zastrepeo je bio da su mu u sudnici supruga, sin i kćerka, sve troje, ili neko od njih...
- Dragi slušaoci, narodna mržnja je snažna i neobuzdana, što se mora razumeti, s obzirom na razmere zločina ovog čudovišta u ljudskom obliku. On sav drhti pred prisutnim narodom i nema hrabrosti da priđe optuženičkoj klupi. Iz njegovih zlikovačkih očiju seva strah, a ne stid, jer ovaj monstrum ne ume da se stidi. Radio Beograd će prenositi suđenje direktno i vi ćete se uveriti, ceo svet će se uveriti...
Trzajem ruku, on odgurnu stražare sprovodnike, koji ga držahu za mišice, i odlučno, kao da ide u smotru svoje vojske, koraknu napred. Zaustavi se na sredini dvorane, ispred klupe za optužene, polako se okrete poludesno i, sa osmehom pomešanog prkosa i nemoći, u stavu mirno, blago se nakloni sudijama.
To iznenadi sve i, namah, zavlada tajac.
Okrete se, iza toga, polulevo i nakloni tužiocu. Zatim se, na desnoj peti, okrete za celu polovinu kruga i pokloni dvojici svojih branilaca.
- Optuženi, sedite! - reče sudija Đorđević. (...)
Ta kratka pometnja pruži mu priliku da se osvrne i na zidove dvorane, na parket, na plafon i viseći luster u obliku topovske granate. Kroz prozorska okna ne uspe da vidi ništa, ali ipak dokuči da je sala u visokom parteru. Iznutra preuređena u sudnicu, još je mirisala na sveži malter i kreč kojima su prekriveni izrezbareni grbovi negdašnje vojske i države, zidni reljef Kajmakčalana i slova u zlatotisku ispod njega: „Junaci, juriš u Otadžbinu“! Ali, tu sijalicu, to svetleće topovsko đule, nisu bili uklonili i on prepozna dvoranu.
Sude mu, razumede, u Domu garde i on se, tako ukipljen, oseti neizmerno očajnim i poniženim da mu zadrhta brada i neka mučnina krenu iz utrobe, kao da će da povrati. A onda, dok je i dalje zurio u nemu svetinu, u toj sali mu se, munjevito, prikazaše mnoga poznata lica pitomaca Kraljevske vojne akademije, dok im on, đeneralštabni pukovnik, drži predavanje. Zima je bila, a košava podizala oblake snega pršljivca Topčiderskim brdom. Rumeni od vetra koji ih je šibao, pitomci su u ovu istu salu, te večeri, unosili sneg u šapkama, šinjelima, u obrvama. Potporučnik Roksandić je duvao u promrzle šake, a Ljuba Desetka... tako su ga, seti se, prozvali na gađanju iz pištolja, Ljuba Desetka je...
- Optuženi, sedite! - ponovi sudija Đorđević.
- Zahtevam da sud umiri ove građane koji se vladaju prostački i nedopustivo! - reče branilac Joksimović.
- Vi ne smete da vređate narod - tresnu pesnicom o sto tužilac Minić. - Prisutni narod samo izražava ono što oseća i misli.
- A ja, tužioče, zahtevam...
- Ja sam za vas drug tužilac - prekide ga Minić.
- Dernjavom publike ne može se poreći činjenica da moj branjenik nije po činu pukovnik, već armijski đeneral. On je u taj čin proizveden legalnim ukazom svog kralja i Vlade. On je komandovao legalnom vojskom i bio jedan od najslavnijih vojskovođa antifašističke koalicije. Moj branjenik je...
Dvorana eksplodira od urlika, zvižduka, škripe stolica. Loptice zgužvanog papira, kape i šajkače poleteše prema braniocu. Čak i jedan seljački opanak i kišobran...
- Optuženi, da li se dobro osećate? - prekide tužiočev pismeni sastav predsedavajući sudija Đorđević.
- Da... dobro - prenu se on, postiđen što je njegova muka primećena. - Vruće je, a optužnica mi je poznata.
- Mora biti poznata i sudu i celom narodu - pecnu Đorđević.
- Pa i vama je poznata. A što se naroda tiče, on zna celu istinu - odjednom mu se razbistri misao i pojavi volja da se bori.
- Nastavite, druže tužioče - reče sudija.
- ...Krajem marta ili početkom aprila 1944. godine, Mihailovićev komandant Srbije general Trifunović, zvani Dronja, održao je u selu Vranićima kod Čačka, u kući Čolića, sastanak sa nemačkim agentom Milanom Aćimovićem i savetnikom upravnog štaba nemačkog vojnog zapovednika u Srbiji, Nemcem Šterkerom, i pregovarao u cilju stvaranja sporazuma sa Nemcima o saradnji u borbi protiv partizana i o liferovanju od strane Nemaca četnicima oružja i municije. Za ove pregovore Mihailović je bio izdao naređenje generalu Trifunoviću, pa je kao pregovarača bio odredio i narodnog izdajnika Živka Topalovića, bivšeg rukovodioca Socijalističke partije, koji je 1943. godine pristupio Mihailoviću i postao član njegovog komiteta, ali nije stigao...

Opšte rasulo

„NIJE stigao kurir, gospodine pukovniče“, raportira mu kapetan Majstorović. „Na liniji je đeneral Alimpić, ali veze su jako slabe.“
„Halo, halo. Ovde pukovnik Mihailović. Da li me čujete, gospodine đenerale?“
„Dražo, gde si? Kakvo je stanje kod tebe?“
„U Doboju. Pokušavam da sprečim rasulo. Hrvati masovno beže iz jedinica. Beže i komunisti, samo njih je malo. Ima slučajeva i napada s leđa. Šta radi Vrhovna komanda? Kao da im je svraka popila mozak... halo, halo... Moramo ka Drini i stati na Drini. Da Srbija bude iza nas. Halo, halo...“
„Ništa, moj Dražo, više ne moramo. Gotovo je.“
„Šta je gotovo? Srbija ne može pasti. Srbija ne sme pasti... Šta se to dešava? Halo, halo. Zašto ćutite, gospodine đenerale?“
„Ne ćutim, nego plačem. I razmišljam da se ustrelim. Dražo moj, potpisana je... Đeneral Kalafatović je potpisao bezuslovnu kapitulaciju!“
„Milivoje, sunce ti krvavo, šta to govoriš? Jesi li pri čistoj pameti?“
„Naređeno mi je da ti naredim da odmah sa trupama kreneš u Maglaj i predaš se Nemcima!“
„Ko je to naredio, mater mu kukavičku i blesavu?!“
„Vrhovna komanda. Kralj i Vlada su napustili zemlju!“
„Okačim ja njihovu naredbu znaš na šta. Nikada! Dok sam živ, neću se predati Nemcima. Reč kapitulacija ne postoji u srpskom jeziku! Ne prihvatam... halo, Milivoje.“
„Čujem, nastavi.“
„Odbijam kapitulaciju! Idem ka Drini i produžujem da se borim. Prenesi Vrhovnoj komandi da Jugoslovenska vojska postoji i da...“
„Nemci su, Dražo, u Beogradu. Nemci su uzeli i Srbiju!“
„Ne verujem! Nemoguće... Pa i ako su, to će biti samo privremeno. Ne pada tako lako Srbija. Nema predaje... Halo, halo... Milivoje, da li si razumeo?“
„Veza je prekinuta. Idu nemački tenkovi!“ - raportiraju mu.
„Udarićemo na njih. Hoću da se odmah okupe vojnici i oficiri...“ - trže ga snažni aplauz.
Dvorana je, pljeskanjem, pozdravljala vojnog tužioca Minića, koji se, znojav i umoran, svali na stolicu.
- Branioče Đonoviću, imate li nešto da izjavite - upita sudija.
- Optužnica nije utemeljena na činjenicama, što ću, nakon saslušanja svedoka, i da dokažem.
- A vi, branioče Joksimoviću?
- Svi navodi tužbe su obična montaža. Sa prezrenjem odbijam svaki redak ovog ideološkog manifesta, nazvanog optužnicom, uz to i pravnički i jezički jadno sastavljenog.
- Vi vređate sud i zakon - poskoči tužilac Minić.
- Ja od neistina branim svog klijenta. I ništa više.
- Proglašavam pauzu u trajanju od dva sata - reče sudija Đorđević.      

"NOĆ ĐENERALA"
U nastavku feljtona u kojem "Novosti" nastoje da otkriju grob Dragoljuba - Draže Mihailovića, načelnika Glavnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini, objavljujemo najinteresantnije delove iz romana "Noć đenerala", Vuka Draškovića.
Knjiga štampana 1994. godine, izazvala je izuzetno interesovanje javnosti.
(Nastaviće se)