Zločini iza mojih leđa

OPTUŽENI, nastavite - reče sudija Đorđević.
- U samoj Srbiji, snažan pohod na okupatora počeo je mojim napadom na Hitlerove garnizone u Loznici i Koviljači, premda manje akcije i razne sabotaže nisu ni prestajale od mog dolaska na Ravnu goru. Čini mi se da sam Loznicu napao krajem avgusta. Lično sam vodio trupe. Krupanj sam uzeo nekoliko dana kasnije, ali u svakom slučaju pre nego što je vođa partizana napustio vilu Ribnikarovih u Beogradu. Nemački gubici bili su značajni, što je navelo Hitlera da potpiše onaj tevtonski dekret o stotinu ubijenih Srba za svakog ubijenog Nemca - malo se iskosi i prelete pogledom po jednom delu dvorane. - Nikako ne stoji da je prvi oslobođeni grad u Srbiji bio Krupanj i da su ga oslobodili partizani. Oni su tada bili posve beznačajni i uglavnom su pljačkali po planinskim selima i palili opštinske arhive u varošima koje sam ja preotimao od Nemaca.
Grupica njih je, zaista, uzela učešća u mom napadu na Krupanj. Prvi put od aprilskog sloma, komunisti su tada opalili na okupatora. Pre toga, nisu nigde. Ni u Srbiji, ni u Crnoj Gori, ni u Bosni, ni u Hrvatskoj, ni u Hercegovini. No, ako partizanima nikako ne može pripasti prvenstvo u napadu na okupatora, svakako im pripada jadno prvenstvo u pokretanju građanskog rata. To, konačno, nije ni sporno i sporno je samo u optužnici protivu mene. Datum početka građanskog rata nova vlast proslavlja kao državni praznik.
- Koji je to datum? - uzvrpolji se Minić.
- Kako koji?! Sedmi jul, vojni tužioče.
- Tog slavnog dana partizani su digli ustanak protiv okupatora u Srbiji.
- Tog dana, vojni tužioče, u Beloj Crkvi i pedeset kilometara naokolo nije bilo nijednog Nemca. Vaši su pucali u Srbe, u susede.
- Pucali smo u sluge okupatora, u Nedićeve žandarme.
- Ni to nije tačno. Nedićeva vlada je formirana krajem avgusta, a ti siroti žandarmi ubijeni su početkom jula.
- Pa, šta?! - dočeka Minić. - Bili su žandarmi... stari poredak, buržoazija.
- Sad ste već bliže istini - osmehnu se đeneral.
- Ubijeni su samo zbog toga što su za komuniste značili simbol predratne vlasti i države, a vaš cilj je bio da okupaciju zemlje iskoristite za prevrat, za vaše revolucionarne ciljeve.

Počeli pokolj

OPOMINjEM vas da teško i nedopustivo prekoračujete vaša prava koja imate kao optuženi - odlučno će sudija Đorđević.
- Usred mojih najžešćih borbi sa Švabama, Italijanima, ustašama i balistima, komunisti su započeli pokolje oficira, sveštenika, sudija, uglednih domaćina. Tako su ubili kapetana Deroka, učitelja Mašića, protu Lazara... eto, pobeže mi prezime. Pa trgovca Čedu Milića, sudije Lazarevića i Bakića, a đenerala Iličkovića i ženu mu, inače Ruskinju, ubija njegov rođeni sestrić. Naravno, po nalogu Komunističke partije. Kapetana Kovačevića ubili su njegovi sinovi, komunisti, od kojih je jedan kasnije postao i partizanski general. Sad se setih i učitelja Anđelića. On je bio komunista, ali razuman čovek. Ubili su ga njegovi partijski drugovi zbog toga što se usprotivio bratoubijanju i pretvaranju nacionalnog otpora u naš međusobni pokolj. U mojoj arhivi je lista od stotinu i nešto dubokih jama, urvina, bunara i drugih masovnih grobnica komunističkog terora počinjenog samo u jesen i zimu četrdeset i prve i s početka četrdeset i druge godine. Na tom spisku je...
- Bezočno lažete! - nanišani tužilac prstom u njega. - Tako nešto ne postoji.
- Na tom spisku je, vojni tužioče, i takozvano Pasje groblje kod Kolašina. Vaši junaci su svima pobijenim izvadili srca i strpali ih žrtvama u ruke. Zatim ste...
- Da li se to vi meni obraćate? - ustade Minić.
- Da li to vi mene, lično, optužujete?
- Ne vas, lično, nego vašu partiju, vaše pokolje i vašu lažnu optužnicu. Njih ja optužujem... I ne prekidajte me. Zaboravih o čemu sam govorio.
- O Pasjem groblju - reče branilac Joksimović.
- Da, tako je. Hvala vam. Ubili su, posle svega, i nečijeg psa, razapeli ga na krst i napisali: ”Pasje groblje!” Malo im je bilo što su svoje rođake i susede nazvali psima, nego su, raspinjanjem psa na krst, naročito naglasili svoje bezbožništvo i otpadništvo od Hrista. Pre komunista, takve mržnje i takvih ludih ljudi nije nikada bilo u našem narodu. Ovim, svakako, i ne pomišljam da amnestiram ijedno zlodelo budala koji su činili zločine u moje ime. Ja sam ih proganjao i kažnjavao, naravno one kojih smo uspevali da se domognemo. Prema njima sam bio bez milosti. Partizanima sam opraštao, ali njima nisam nikada. Ja znam da u jednome ratu...
- Ništa vi niste opraštali partizanima - upade tužilac.

Svedoci su živi

NAROD zna. Partizani znaju. I Titu sam dva puta poklanjao život. A jednom, čini mi se, i vama, gospodine Miniću!
- Bezočno i gnusno lažete!
- O svemu postoje dokumenti, a ima i živih svedoka. Ima, konačno, gospodo sudije, i među vama onih koji su mi padali u ruke. Ne bi me začudilo...
- Oduzmite mu reč! - viknu potpukovnik Janković, koji je sedeo levo od predsedavajućeg sudije pukovnika Đorđevića.
- Ne bi me iznenadilo da je među sudijama i Danilović sa Žabljaka. Taj je zaklao majku kapetana Bojovića i suđeno mu je preda mnom. Kapetan Bojović mu je oprostio i on je oslobođen. Uvek sam verovao da je na svetu mnogo više dobrih nego zlih ljudi i pokajanju davao prednost nad kaznom. Ja znam da u jednome ratu, pa bio on nacionalni ili građanski, sukobljene strane nemaju mnogo milosti. Znam i to da je moja savest mirna, jer nema ljudskog stvorenja, a kamoli vođe jedne gerile, koji bi na mom mestu bolje čuvao i sačuvao i svoju savest i svoju dužnost i svoju dušu.
Među mnogim mojim komandantima vladalo je u ratu uverenje da je nesreća u činjenici što ja nisam bio patrijarh, a patrijarh Gavrilo komandant gerile. Zaleđe ove kritike bilo je baš u tome što sam u pomirljivosti i praštanju išao dalje i od najvećih hrišćana. Da su i partizani takvi bili, Nemci i ustaše bi nas mnogo teže osetili, a upokojene stotine hiljada Srba danas bi bile sa nama. I ne bi, gospodo, bilo nikakve potrebe za tim da naš beli Beograd, umesto nas, oslobađa sovjetski general Tolbuhin. Ali, tako ne beše i evo me u žalosnom položaju da meni, mojoj vojsci i mome narodu za izdaju sude izdajnici, za zločine zločinci. Tek iz optužnice saznajem...
- Oduzeću vam reč i prekinuti proces, budete li nastavili sa vašim bezočnim i prljavim izmišljotinama! - pocrvene od besa sudija Đorđević.
- Za mnoge zločine mojih komandanata i ljudi prvi put sam čuo iz optužnice. Moguće je da je nečeg od svega toga i bilo i da nisam u ratno vreme baš o svemu bio obavešten. Mislim, ipak, da su posredi podmetanja i falsifikati. Ako se Javorac, Škava i slični, meni stavljaju na savest, iako je poznato da su od mojih sudova osuđeni i streljani, onda je jasno koliko su časne namere tužioca i da se njegovim konstrukcijama ne sme verovati. Niko, uostalom, ne može dokazati da je ijedan zločin počinjen s mojim znanjem i dopuštenjem i da ima slučaja da ti zločini nisu od mene javno žigosani, čim bih saznao za njih, a počinitelji skraćivani za glavu, ako sam bio u prilici da ih se domognem.
- Odlučno odbijam sve te montaže protiv Ravnogorskog pokreta, Jugoslovenske vojske u otadžbini i njenih komandanata. Pavle Đurišić se junački tukao sa Italijanima i od njih očistio gotovo celu Zetsku banovinu. Njemu su partizani objavili mučki i kukavički rat, a ne on njima. Nemci su ga zarobili i deportovali u logor, čak u Poljsku. Đurišić je uspeo da pobegne i, probijajući se mesecima preko Evrope, stigne nadomak Beograda, gde je opet pao nacistima u ruke. Doveden je, što vi dobro znate, u najstrašniji nemački zatvor i tu mučen sve dok đeneral Nedić nije uspeo da za ovog junaka izmoli slobodu. Iz zatvora se, bez oklevanja, uputio na bojno polje.

Mučenje junaka

Sve najbolje mogu reći i za pukovnika Baja Stanišića, koga su komunisti ubili u manastiru Ostrog, za Voju Lukačevića, Neška Nedića, Zaharija Ostojića, Zvonka Vučkovića, đenerala Trifunovića, da ih dalje ne nabrajam. U čemu je, pitam, zločin Živka Topalovića, vođe Socijalističke partije? Samo u tome što je pristupio ravnogorskom Nacionalnom komitetu i bio učesnik Kongresa u selu Ba. Ja sam na taj kongres, u ime kralja i Vojske, pozvao sve značajnije političke stranke u predratnoj našoj državi, pa i Komunističku partiju. Posle svih njihovih pogroma i nedela, ja sam im bio pružio ruku pomirenja, ali su je oni odbili. I jedino komunista nije bilo u selu Ba. Svi drugi su došli, čak i Mačekovi ljudi. To sve objašnjava. Za današnji boljševički režim izdajnici i zločinci su svi oni koji nisu bili uz tu terorističku manjinu. Svi su zločinci, osim zločinaca samih! - prelistava beleške ispred sebe i osluškuje graju u dvorani.
- Vi ste me, javni tužioče, pre neki dan upitali: ”Šta je mislio Sekula Drljević?” Otkuda ja mogu znati intimne misli toga izroda, kad ga nikad u životu nisam ni video. Odgovor na vaše pitanje mogli biste potražiti od prvih ljudi Komunističke partije, jer su oni pre rata drugovali i paktirali i sa Drljevićem i sa Pavelićem i sa Artukovićem. Prošle godine, na Lijevče polju, Sekula Drljević i njegove ustaše napali su zajedno sa partizanima moje snage pod Đurišićevom komandom.
- Nije to bio ni prvi ni poslednji put da Pavelićevi i Titovi ljudi u ovom ratu rade zajedno. Ko je partizanski general Franjo Pirc? To je onaj vazduhoplovni oficir koji je u aprilskom ratu izdao svoju otadžbinu i zastavu, prišao Nemcima i bombardovao Moskvu. Od Hitlerovog i Pavelićevog pilota pa do Titovog generala. A ko je Titov general Maretić? Lično ga poznajem. Pobegao je i taj poručnik iz aprilskog rata i proizveden je u nemačkog kapetana, a potom u Pavelićevog pukovnika. Isti je put i...
- Držite se navoda optužnice! - dreknu sudija Đorđević. - U protivnom... - ne dovrši, jer mu neki major dodade ceduljicu. On se, ubrzo, nasmeši i taj papirić prosledi tužiocu. Na cedulji je pisalo: ”Neka govori šta god hoće, radio-prenos je isključen. Krcun.”
- Budite ljubazni, optuženi, pa mi odgovorite na jedno pitanje - smireno će sudija. - Zbog čega zloupotrebljavate našu demokratiju? Zašto klevećete časne ljude, koji ovde nisu ni prisutni, a izbegavate da govorite o vašim zločinima?     
(Nastaviće se)