Let u večnost

 TURCI su u odsudan napad krenuli u sredu - 19. maja 1809. godine po starom, a 31. maja po novom kalendaru, kada se i dogodio boj na Čegru. Najpre su napali najbliži šanac na Čegru u kome je bio Stevan Sinđelić. Nekoliko puta su preduzimali juriš za jurišem. Vojvoda Resavac prvi je ozbiljnije bio ugrožen i napadnut u čegarskom šancu, ali se Sinđelić sa ustanicama hrabro borio i naneo je Turcima prilične gubitke. Najvažnije - primorao ih je na povlačenje.
Turci su nekoliko puta ponovili napad.
"Toga dana Turci su napali čegarski šanac iz Niša, putem preko Prevolca, pored sadašnjeg Sinđelićevog reduta (nekadašnje Mithad-pašine tabije). Pošto su se postrojili i Muhamedu pomolili, napali su i pešaci i konjanici sa velikom žestinom na šanac, ali su sa velikim gubicima odbijeni bili. Turci su više puta ponavljali svoje juriše, i naposletku, kad je Srbima nestalo municije i kad su Turci svojim lešinama ispunili rovove utvrđenja, i preko njih kao po ravnici prelazili, prodrli su u šanac i tu je nastala lična očajna borba sa kundacima i jataganima " - opisuje boj Nikola Aranđelović u delu "Stretegijski značaj Niša":
U stvari, najslikovitije svedočanstvo o boju ostavio nam je Vuk Karadžić:
"Iskupivši se svi Turci prema Srbima, jedan dan (negde oko Petrova dne) baš kad je Petra Dobrnjca s konjicom Hajduk Veljko bio odazvao Gurgusovcu u pomoć, udare Turci svom silom na resavski šanac. Vojnici iz drugijeh šančeva su htjeli da idu Resavcima u pomoć, ali Miloje zapovjedi da se niko nije makao, nego svak da čuva svoj šanac. Turci udare na resavski šanac na juriš, i Resavci su se junački branili, ali "ko će sili božjoj odoljeti"? Jedni su Turci padali, a drugi preko njih išli unapredak, i tako kad se opkopi ispune mrtvima, živi preko njih navale na šanac i stanu se sa Srbima biti puškama kijački, sjeći i bosti sabljama i noževima i čupati za vratove. Kada knez Stefan vidi da Turci ovladaše, on iz pištolja zapali džebanu i otide u vjetar s mnogim Srbima i Turcima koji su bili oko njega. I tako izginu svi Resavci, kojih je, kao što se onda govorilo, bilo oko 3.000. Samo seiz (konjušar) kneza Stefana, mlado i vrlo crnomanjasto momče, uzjaše na kneževa ata i umješavši se među Turke, koji su mislili da je ciganče i seiz kakvog turskog poglavice, ostane u životu i, došavši među Srbe, kaže kako je bilo. Ovo je momče poslije bilo kod Hajduk-Veljka, i ja sam u Negotinu s njime govorio o ovom događaju.
Kad Srbi iz drugijeh šančeva vide šta bi od šanca resavskoga, oni svi, i sam Miloje, ostave svoje šančeve i topove, pa pobegnu k Deligradu, a turska konjica navali za njima, te ih mnoge stignu i isijeku."
Gubici s obe strane bili su veliki. Antonije Protić veli da je "po njegovom znanju" izginulo 3.200 duša; čuveni Batalaka tvrdi da ih je nestalo 6.000; Karađorđe, u pismu vladici Petru, piše 16. septembra 1809. godine da ih je palo više od 10.000 ljudi.

PROPAST
PRVI, koji je s velikim bolom, razočaranjem i srdžbom izrazio svoja osećanja prema izgubljenom boju, bio je sveštenik iz Kamenice Milentije, koji na marginama "Pentakostara" (crkvene knjige) beleži:
"19. maja 1809. godine na Trojicu u sredu na Čegru poginu srpska vojska a starešine se skaraše i vojsku izdadoše te propade".
(Nastaviće se)