Ambasador vandal

 KAD je Atina pala u mletačke ruke, admiral Francisko Morozini "setio se" kako je dužd Enriko Dandolo 1204. godine preneo iz Konstantinopolja četiri bronzana konja, koji i sada krase fasadu bazilike Svetog Marka. Rešio je da ga po svaku cenu dostigne, tako što će da spusti skulpture zapadnog zabata Partenona i ponese ih kao ratni plen.
Taj halapljivac je ipak, kompromitovao samo sebe, jer nije shvatio da mašine i stručnjaci tog vremena, nisu mogli bezbedno da spuste skulpture. Njegova "misija" je okončana kada su ogromne mermerne statue popadale i razbivši se, ostale na tlu, na kome su postojale skoro dve hiljade godina. Doduše, jedna glava Lapita je pronađena 1870. godine duboko u mulju luke Pirej. Iz toga se naslućuje da je Morozini ipak nešto poneo, ali je skulptura ili njen deo ispao sa broda u vodu, prosto kao da mu nije bila suđena.
Za vreme mletačke vlasti i jedan danski oficir, takođe najamnik mletačke vojske, odneo je dva mala komada, koji se sada nalaze u muzeju u Kopenhagenu. Na kraju 18. veka, ovim "poklonicima Partenona" pridružio se i tadašnji ambasador Francuske u Konstantinopolju kont Šoazel-Gufije, koji je uspeo da pokupi delove istočnog friza i jednu metopu sa južnog dela hrama. Ni to mu nije bilo dovoljno, pa je mitom pokušao da se domogne znatno vrednijih skulptura, ali srećom, novac nije mogao da mu otvori vrata Partenona.
Takav Partenon, već jako uzdrman, ostao je da krasi Akropolj, sve dok nije naišao još jedan tragičan period u njegovoj istoriji, kad su iznenada banuli "radnici" sa čekićima i testerama za mermer.
Engleska je postala značajna pomorska sila, zadobijajući velike kolonijalne posede i prevlast na moru. Krajem 17. veka učvrstila se i na Sredozemnom moru, osvojivši Maltu i jonska ostrva. Podrazumevalo se uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Turskom, a 1799. godine za britanskog ambasadora u Konstantinopolju postavljen je Tomas Brus, sedmi grof od Elgina. Njegov dolazak je označio početak zadavanja najtežeg udarca, koji je Partenon pretrpeo u svojoj istoriji.
Škotski plemić je svoje veoma uticajno diplomatsko mesto iskoristio da bi kod sultana prvo zadobio simpatije i naklonost, da bi zatim prešao u ostvarenje morbidnog plana, koji će mu kasnije doneti velike probleme, a zemlji i narodu koje je zastupao, kompromitujući teret.
Elgin je smislio da "dekoriše" svoj dom, koji je gradio u Škotskoj i to originalnim antičkim skulpturama sa Akropolja! Samo godinu dana pošto je prispeo na ovo područje, on je 1800. poslao tim ljudi u Atinu, kako bi ih pripremio za ostvarenje plana.
Sačuvano je pismo, upućeno šefu svog tima Luzijeriju, u kom jasno daje do znanja šta tačno želi i sa kakvom namerom:
"Poznaješ planove za moju kuću u Škotskoj. Sala za prijem će biti ukrašena stubovima. Kada bi svaki stub bio različit, mislim da bi rezultat bio izvanredan, međutim, možda bi bilo najbolje kada bi imao po dva stuba od svake vrste. Bilo kako bilo, želeo bih da skupim što više mermera. Još nekim delovima moje kuće su potrebni... Ne treba ti moj podsticaj da bi shvatio koju vrednost ima jedna mermerna skulptura ili jedan istorijski komad". Kakva strašna i opominjuća simbolika! Devetnaesti vek počinje razaranjem, devastiranjem Partenona. Počinje unakažavanjem najvećeg spomenika ljudskog duha i uma, svetog spomenika helenske, evropske i svetske civilizacije.
(Nastaviće se)