Testere u pogonu

 DEVASTIRANjE antičkog zdanja je nastavljeno time što su statue sa zabata odvojene od svoje osnove i pozadine na kojoj su bile netaknute toliko vekova. Radnici su dobili izuzetno komplikovan zadatak jer je bilo gotovo nemoguće da rade sa njima jer su bile preteške. Najveću teškoću predstavljale su skulpture sa friza, upravo zbog težine blokova samog spomenika. One su bile uklesane sa spoljašnje strane, pa radnicima nije preostalo drugo rešenje do da na zadnji deo skulpture nasrnu testerama. To je bio jedini način na koji su mogli da skinu klesanu površinu.
Jedan kapitel je morao da bude presečen po polovini, jer je to bilo jedino što su Elginovi ljudi mogli da smisle kako bi ga izneli kroz kapije Propileja, na izlazu iz Akropolja. Istovremeno, delovi arhitrava i gornji deo zida uzeti su za Elginovu kolekciju! Tako je najveće blago jednog naroda postalo “svetinja privatne svojine”! Kakvo svetogrđe!
O svemu tome jasno piše Luzijeri samome Elginu, dajući mu do znanja da je u pitanju veoma delikatan posao. Tako u pismu koje datira iz 1802. godine stoji: “Budući da nije dobro istesterisan (misli na središnji deo friza), jer nismo imali dovoljno finih testera, i pošto je bio malo tanak na sredini, polomio se na dva dela tokom transporta bez obzira na mere predostrožnosti. Srećom, polomio se na sredini i u pravoj liniji. Tako nam je ova nezgoda pomogla da se transport uradi brže, a da se tovar smesti na brod.
UzeĆu i jedan (ovde misli na stub) sa Partenona, ali je neophodno da ga istesterišem na dva dela. Stub sa Propileja je dosta veliki, ali ovaj je ogroman. Kapije tvrđave nisu dovoljno široke da bi mogao da prođe. Tri stuba, jedan dorski ranog perioda i dva korintska, već su uskladišteni”.
Luzijeri kasnije ponovo piše, ovog puta uz molbu: “Molim da pošaljete što pre u Atinu još desetak testera za mermer raznih veličina. Potrebne su mi tri-četiri testere dužine dvadeset stopa, da bi istesterisao jedan veliki reljef (centralni deo istočnog friza) koji ne možemo da transportujemo ako mu ne smanjimo težinu”.
Ono što je ovaj “hirurški zahvat bez anestezije” na tako važnom “pacijentu” činilo posebno delikatnim i nehumanim bila su sredstva i alati kojima su Elginovi ljudi raspolagali, a oni su očigledno bili oskudni i grubi. Dokaz za to su i reči predvodnika ekipe, Luzijerija, koji je u nekoliko zapisa morao da prizna da je imao i varvarske manire.
U pismu koje je slao svom poslodavcu Luzijeri pored ostalog piše: “Imam Milorde zadovoljstvo da Vas obavestim da sam odstranio i osmu metopu. Ovaj komad nam je napravio velike probleme. Bio sam primoran da postanem malo varvarin...”.
A kasnije, kajući se zbog svega što je učinio, dok je radio za Elgina čak i otvoreno pominje, obraćajući mu se: “Želim da se potrudim da se zaborave neka varvarstva koja sam bio primoran da učinim dok sam bio u Vašoj službi”.
Međutim, Elginu nije padalo na pamet da radove obustavi, ili da na bilo koji način odustane od svoje zamisli. Doduše, na takav stav su uticali i drugi, primera radi njegov arhitekta Tomas Harison, koji mu je u pismenom obliku jasno dao do znanja: “Ne smemo da izgubimo priliku sadašnjeg izuzetnog razumevanja koje postoji između nas i Porte, budući da je neizvesno koliko dugo će taj deo Grčke ostati pod svojim današnjim gospodarom”.
(Nastaviće se)