Suze ne pomažu

 Elgin je osetio potrebu da radove maksimalno ubrza i da tom prilikom koristi sva sredstva koja su mu bila dostupna. Jedno od njih bilo je i obraćanje lordu Kitu, glavnom britanskom zapovedniku mornarice na Mediteranu, u kome jasno daje do znanja šta mu je ambicija i želja: “Imao sam strašne troškove u Atini (zanimljivo je da do tog trenutka nije još ni posetio grad), gde ovog momenta imam neverovatne privilegije. Kada biste mogli da dozvolite jednom velikom ratnom brodu da ostane jedan ili dva dana u Atini da bi poneo jedan veoma vredan arhitektonski komad učinili biste veliku uslugu za umetnost u Engleskoj. Ni Bonaparta nije posedovao tako nešto, bez obzira na sve njegove krađe u Italiji”.
Kao da su se u zlodelu takmičile sujete dvojice “kreatora istorije”! Bonaparta je, kako sam Elgin kaže, “krao” u Italiji, dok je Elgin u Atini radio nešto sasvim drugo - planirao je, da uz lorda Kita, učini “uslugu” za umetnost u Engleskoj.
Poslovi na razaranju Partenona i dalje su išli svojim tragičnim tokom, pred mnogobrojnim očevicima i putnicima koji su, gledajući u čudu šta se događa ostavljali svedočanstva i beleške o “radovima” Elginovih ljudi. Među njima se ističe ona koju je napisao engleski putnik Eduard Danijel Klark, koji je u Atinu stigao 1801. godine:
“Neki radnici su bili angažovani na pripremama, kako bi, pomoću konopaca i čekrka spustili metope na kojima su skulpture ostale najočuvanije. Dizdar, turski komandant Akropolja, došao je da pogleda poslove, ali sa očiglednim znacima neodobravanja. Luzijeri nam je ispričao da Turci gaje veliku naklonost prema ovom zdanju, i to uz veliko religijsko uvažavanje. Priznali smo da bi radije videli zapovest da se sačuva, nego da se razori tako slavna građevina. Videli smo ovaj divan komad skulpture podignut sa njegovog mesta između triglifa, no jedan deo susedne zidine je popustio pod mehanizmom i tako otpade dobar deo pentelihonskog mermera, rasipajući bele komadiće s gromkom bukom između ruina. Videvši to, Dizdar više nije mogao suzbijati osećanja. Dozvolivši da mu kane suza, rekao je najpotresnijim tonom: KRAJ!”
Ovakvi događaji Elgina nisu nimalo uzbuđivali, niti su ga ometali na putu ostvarenja njegovih snova. Naprotiv, otvoreno piše Luzijeriju, žaleći se na kratko vreme koje mu preostaje da okonča ovaj posao: “Kada bih imao još tri godine i sva sredstva koja sam imao na raspolaganju, upotrebio bi ih u Atini...”. U jednom od pisama koje je putovalo u obrnutom smeru, Luzijeri je potvrdio Elginu: “Sve što je do sada učinjeno na Akropolju, učinjeno je uz pomoć poklona Dizdaru, koji je upravnik”. Na to je Elgin potvrdio: “Dok bude moj prijatelj, imaće čvrste dokaze mog prijateljstva”. I danas postoje brojni sačuvani tekstovi u kojima se opisuje neverica putnika namernika. Zanimljivo je da je među njima bilo najviše Engleza, koji su u ubedljivo najvećem broju oštro kritikovali ovakav postupak prema tako važnom spomeniku.
Ali Elgin nije tako mislio, već da “čini uslugu umetnosti u Engleskoj”. Tako je on tvrdio, a u stvari je kompromitovao ne samo titulu koju nosi, već i zemlju “kojoj čini uslugu”.
Tokom radova je stradala i centralna ploča na istočnom frizu, jer je bila slomljena na pola. Elginovi stručnjaci nisu uspeli da se uhvate u koštac sa svim željenim skulpturama svog nalogodavca, a neke su smatrali rimskim, pa stoga nepoželjnim i neinteresantnim.
(Nastaviće se)