Ne daju dušu

ZA Grke je poznavanje istorije i postojanje Partenona još jedna, jedanaesta Božja zapovest. Uzeti Grcima Partenon znači uzeti im dušu, stožer oko koga se nacija okuplja od samog svog nastanka. O. T. Stjuart je prilikom nastupa na britanskom četvrtom TV kanalu napravio veoma lepu paralelu rekavši: ”Partenonski mermeri predstavljaju istoriju Grčke. Oni su za Grke isto što je za nas Magna karta, Opatija u Vestminsteru ili Nelsonov stub”.
U neprekidnim raspravama o povratku blaga u Grčku, svoje mesto su imali pravnici, političari, državnici... Svako je imao svoje mišljenje, ali mermeri se nisu pomerali iz Engleske. Važno je da pomenemo da su ovi istorijski komadi došli u direktan posed britanske države 1816. godine. Tada je lord Elgin bio primoran da kolekciju izloži na aukciji. Formirana je parlamentarna komisija, koja je prvo detaljno proučila način dolaska skupocenih mermera u London, da bi vladi predložila njihovu kupovinu. Vlada je opet, posle preuzimanja kolekcije, rešila da je pokloni Britanskom muzeju.
Međutim, britanska vlada se veoma obazrivo odnosila prema kupovini mermernih skulptura donetih iz Grčke. Zvanični predstavnici Britanije na kraju su, na žalost i na sramotu, prihvatili isključivo privatni karakter kolekcije. A znali su kako je lord Elgin stigao do nje, kao predstavnik te iste vlade.
Postojao je još jedan mnogo važniji razlog koji je primorao poslovično precizne Britance da budu obazrivi. Naime, tada je Francuska morala da vrati sve objekte i predmete uzete tokom Napoleonove vladavine u zemlje iz kojih oni potiču. To je uticalo na Britance, koji nikako nisu želeli da se nađu u sličnoj situaciji. Elginova gramzivost bila je opasna, pa je zato forma ”privatne kolekcije” bila spasonosna formula koja je štitila britansku državu, odnosno muzej u kome su se uskoro mermeri našli.
Ni sami intelektualci britanskog establišmenta onog doba nisu bili ravnodušni. Među prvima je glasno protestovao lord Bajron, koji je bio ogorčen zbog prenošenja dela Partenona u London, i u znak protesta napisao nekoliko vatrenih pesama.
Jedan događaj iz prošlosti Partenona najbolje govori o tome koliko je on bitan za Grke. Tokom 1821. godine, nekoliko godina pošto je Elgin napustio Grčku, počeo je novi rat. Ovoga puta su ga vodili Grci sa Turcima, kako bi se konačno oslobodili ropstva.
Tako se desila jedna od najneverovatnijih i naizgled najapsurdnijih priča u istoriji svetskog ratovanja. Osmanlije su bile opkoljene na Akropolju i nekako se među Grcima koji su držali opsadu pročulo da su Turci počeli da skidaju olovne spojnice građevine kako bi ih pretopili i od njih pravili neophodnu municiju. Među oslobodiocima se nalazio i Kirijakos Pitakis, koji je kasnije postao prvi generalni kustos starina u Grčkoj.
ShvativŠi šta Osmanlije čine, Pitakis je bio zaprepašćen, tim pre što je već mnogo propatio videvši kako je Elgin svoje ”delo” sprovodio u život. Nije imao izbora, već je okupio svoje saborce. Neverovatan zaključak tog zbora bio je da se opkoljenim Turcima pošalje određena količina olovnih metaka ne bi li odustali od namere da uništavaju grčki hram!!! Zaista jedinstvena, veličanstvena odluka!
Tako je došlo do ovog nesvakidašnjeg naređenja da jedna strana direktno naoružava drugu sa kojom je bila sukobljena na život i smrt! Jasno je zašto Turci iz ovog sukoba nisu mogli da izađu kao pobednici.
(Nastaviće se)