Buntovnik s razlogom

 UGO Rafael Čaves Frijas, kako glasi njegovo puno ime i prezime, rođen je 28. jula 1954. godine kao drugo od šestoro dece njegovih roditelja Rejesa Čavesa i Elene Frijas, u mestu Sabaneta, u unutrašnjosti Venecuele.
Njegovi roditelji su bili učitelji u lokalnoj osnovnoj školi, ali su živeli više nego skromno, pa je i to bio razlog što je Uga Čavesa uzela kod sebe očeva majka Rosa Ines Čaves. Ona ga je podizala i hranila sve dok nije otišao na vojnu akademiju u Karakas, koju je završio 1975. godine i dobio čin potporučnika inžinjerijskih jedinica.
Kada je 1982. godine dobio čin kapetana, mladi oficir briljantne vojničke karijere i solidnog obrazovanja, počeo je intenzivno da se interesuje za politiku. Kao za većinu mladih ljudi u Latinskoj Americi i za njega je uzor bio Simon Bolivar, “oslobodilac” zelenog kontinenta, najveća istorijska ličnost na tim prostorima.

Zov politike

Te iste godine, 17. decembra, Čaves zajedno sa grupom mladih oficira formira tajnu organizaciju “Bolivarski revolucionarni pokret 200”, što je bila aluzija na dvestotu godišnjicu rođenja Simona Bolivara. Ali, to nije bio pokret u znak komemoracije velikog Bolivara, nego pokret za revoluciju. U osnivačkom dokumentu, nad kojim su se oficiri zakleli, stoji da će se boriti za “korenitu reformu vojske” i za “izgradnju nove republike”.
Bile su to godine kada su u Latinskoj Americi bujali revolucionarni pokreti, a ponegde i gerilski ratovi, bez obzira na to što je Če Gevara sa “revolucionarnim žarištem” u Boliviji neslavno završio svoj poduhvat.
Čaves je čekao svoje vreme. Godine 1986. dobio je čin majora, a dve godine kasnije stupa na veoma važnu dužnost pomoćnika direktora Saveta za nacionalnu bezbednost, sa sedištem u predsedničkoj palati Miraflores. Dakle, do samog vrha vlasti.
U 36. godini života dobija čin potpukovnika i odmah potom postaje komandant čuvene Padobranske brigade, sa sedištem u Marakaju, u unutrašnjosti zemlje. Sa grupom oficira potkraj 1991. piše pamflet “Projekat tranzicione vlade Venecuele” i sa svojim drugovima razrađuje plan o izvršenju vojnog puča i preuzimanju vlasti u zemlji. To je onda još bila uobičajena praksa u zemljama Latinske Amerike, koja je po pučevima odavno bila poznata.
Dogovoreno je da pobuna počne istovremeno u vojnim garnizonima u Karakasu, Marakaibu, Valensiji i Marakaju. Puč je počeo u 23 časa 4. februara 1992. godine. Čaves je rukovodio operacijom u Karakasu. Pobunjenici u Marakaibu su veoma brzo preuzeli vlast u svoje ruke. Čaves je uspeo da zauzme nacionalnu televiziju i Istorijski muzej, ali je otpor bio neočekivano jak. Sve je ukazivalo na to da će puč propasti.
Pre podne narednog dana bilo je jasno da pučisti nisu uspeli. Čaves se obratio preko televizije svojim “saborcima” i zatražio od njih da se predaju, kao što je to i on učinio. “Nismo uspeli, rekao je. Zatajili smo, zasad. Ali, Venecuela se mora promeniti. Ovim putem naša zemlja ne može dalje. Niko ne može tražiti da gladni ljudi brane demokratiju.”
Ime buntovnika Uga Čavesa grunulo je na političku scenu Venecuele snagom meteora. Zapamtili su ga, mada ga je vlast sa lisicima na rukama odvela u vojni zatvor “Kvartel san Karlos”, severno od Karakasa. Tamo je napisao knjigu “Kako izaći iz lavirinta”, postao je popularan u vojsci, a njegovo ime se pročulo širom zemlje. I bio je sve popularniji.
Iz zatvora je izašao posle dve godine i, umesto da se vrati u vojsku, posvetio se politici. Okrenuo se umerenoj venecuelanskoj levici i nacionalnim pokretima. Jedan od vrsnih venecuelanskih političara Luis Mikilena “uzeo je Čavesa pod svoje”, očigledno naslućujući da bi taj mladi i energični čovek, sa puno talenta za javno delovanje, mogao obeležiti poslednje godine 20. veka Venecuele. U to vreme, 1994. godine, Čaves je osnovao i svoju partiju Pokret za petu republiku. Obilazi zemlju, drži govore, okuplja oko sebe mlade ljude.
I Fidel Kastro je čuo za njega, pa ga poziva u goste u Havanu. Kažu da ga je kubanski lider očarao, što se moglo videti i po tome što je kasnije, i pre nego što će zasesti u predsedničku fotelju, u nekoliko navrata putovao u Havanu i sretao se sa kubanskim vođom. I svaki put sa sve više oduševljenja za ono što mu je Kastro govorio.

Prva pobeda

DoŠli su i predsednički izbori 1998. godine. Čaves se kandiduje za mesto šefa države. Pored svog Pokreta za petu republiku, iza njega su stali Pokret za socijalizam, Patriotski blok, KP Venecuele, Domovina za sve i nekoliko sindikalnih pokreta.
Na izborima 6. decembra 1998. Ugo Čaves je uspeo da postigne ono što nije mogao da osvoji oružjem u puču od pre šest godina - osvojio je predsedničku palatu Miraflores uz pomoć glasova, a ne metaka. Za njega je glasalo 56,5 odsto Venecuelanaca, uverenih da će ih taj čovek zapaljive retorike, ali jakog karaktera, izvući iz socijalne bede, korupucije i američkog tutorstva.
A onda je bivši potpukovnik i neuspeli zavarenik počeo da transformiše zemlju, da menja ustav, deli zemlju seljacima i da poručuje Amerikancima da je on sada gazda u svojoj zemlji, i da to više ne smeju smetnuti s uma.

PISAC I DRAMATURG
JOŠ od rane mladosti, Čaves je počeo da piše stihove, priče i pozorišne komade.
Potkraj osamdesetih godina, dok je još bio u unoformi, ostalo je zabeleženo da je napisao dramu “Vraćaju se likovi”, koja je osvojila treću nagradu na takmičenju koje je organizovao Nacionalni istorijski teatar u Karakasu za 1987. godinu.
Kasnije, kada su ga demoni politike uzeli pod svoje, prestao je da piše, ali je ostao na pozornici u političkom teatru Venecuele, u kojem sam i piše i režira.

BEZ PRVE DAME
UGO Čaves se zvanično ženio dva puta. Prva njegova žena Nansi Kolmenares, inače poreklom iz siromašne porodice, rodila mu je ćerke Rosu Virhiniju i Mariju Gabrijelu i sina Uga Rafaela.
Pre nego što će se od nje razvesti, bio je u vezi sa istoričarkom Hermom Marksmen. Ta veza je potrajala desetak godina, ali se nikada nisu venčali.
Kasnije, Čaves je sklopio brak sa novinarkom Marisabelom Rodriges, koja je majka njegove treće ćerke Rozines.
Od nje se razveo 2003. godine i danas je u statusu “samca”, mada je to, kako pišu venecuelanski hroničari, relativna stvar. U svakom slučaju, u palati Miraflores, zasad ne postoji prva dama.
(Nastaviće se)