Puč trajao dva dana

 BIVŠI pučista i oficir venecuelanske vojske Ugo Čaves dokopao se najviše državne vlasti u Venecueli meteorskom brzinom, neočekivano i na talasu narodnog nezadovoljstva korumpiranim režimima u toj značajnoj latinoameričkoj zemlji, koja je već uveliko plivala na talasima petroleja koji su u državnu kasu, snagom matice Orinoka, ubacivali milijarde petrodolara.
Čaves je u kampanju za predsedničke izbore, zakazane za 6. decembar 1998. godine, ušao silovito, takođe na slapovima nafte: obećao je da petrodolari neće ići samo u kasu transnacionalnih kompanija, koje u Venecueli eksploatišu “crno zlato”, nego da će ih preusmeriti i prema siromašnim slojevima naroda. On je, u svom žestokom stilu i bez dlake na jeziku, optužio prethodne režime i vladajuću klasu za korupciju, “kleptokratiju” i nepotizam, zapretivši pritom da će, ako bude nužno, “a biće”, pokrenuti promenu ustava kako bi se u zemlji sprovele ozbiljne i suštinske reforme.

Spor oko nafte

Čaves se tada bio kandidovao ispred “Pokreta peta republika” i još nije pominjao socijalizam za koji će se nešto kasnije opredeliti. Insistirao je na socijalnoj pravdi, a ne na socijalizmu. I na samostalnosti Venecuele u odnosu na “kolosa sa severa”, koji je celu Južnu Ameriku držao za svoje “unutrašnje dvorište”.
Na tome je Čaves i pobedio. Kada su posle 6. decembra prebrojani glasovi, pokazalo se da je on dobio podršku 56 odsto građana, što je bilo sasvim dovoljno da legalno ušeta u predsedničku palatu “Miraflores”, a ne na silu kako je pokušao u neuspelom puču pre pet godina.
Ispostavilo se, međutim, da je lakše bilo dobiti izbore, nego vladati, pogotovo na način kako je to hteo Ugo Čaves. On je odmah posle inauguracije 2. februara 1999. godine, pokrenuo inicijativu da se održi referendum o promeni starog ustava iz 1961. godine. Istog tog leta je ta inicijativa izglasana, a onda je izabrana Ustavotvorna skupština. Novi ustav je Venecuela dobila u decembru te iste godine. Čaves je ojačao svoju poziciju i počeo je ozbiljnije da “talasa”, na užas vladajuće klase i uz podozrive poglede iz Vašingtona.
Naredne godine parlament daje Čavesu veća ovlašćenja, pa on odmah pokreće inicijativu da se donesu novi zakoni, kao što su Zakon o zemlji i Zakon o energentima. Time je već zadirao u suštinu postojećeg poretka i njegova politička opredeljenja tada počinju da dobijaju ideološku komponentu, sasvim različitu od one koje su se držali njegovi prethodnici.
U središtu sukoba je bio petrolej, odnosno moćna nacionalna kompanija “Petroleos de Venecuela S.A - PDVSA”, preko koje se slivaju i prelivaju milijarde petrodolara. Čaves je najavio da smenjuje rukovodstvo te transnacionalne kompanije. Razlog je bio više nego jasan. Hteo je da izvore petroleja stavi u službu zemlje i njenih sirmašnih slojeva, dok su poslodavci i desna opozicija bili za to da se ništa ne menja. Tu više nije moglo biti pomirenja i kompromisa.

Odvođenje Čavesa

Kada je Čaves 7. aprila 2002. godine smenio rukovodstvo “PDVSA”, počeli su žestoki ulični protesti protiv njega. Dan kasnije, Sindikalna konfederacija radnika i Federacija poslodavaca, podržani od strane Katoličke crkve i desnih političkih partija, proglasili su generalni štrajk od 24 časa. Čaves je uzvratio zahtevom da njegove “narodne snage” okruže palatu “Miraflores” i odupru se štrajkačima.
Ta napeta situacija u kojoj se na ulicama Karakasa našlo nekoliko stotina hiljada razjarenih ljudi, potrajala je tri dana. “Antičavisti” su trećeg dana krenuli na palatu “Miraflores”, u kojoj se nalazio Čaves, okružen svojim pristalicama. Na ulicama je počelo da se puca, pale su prve žrtve, njih 19, i stotine ranjenih.
Kasno uveče 12. aprila grupa generala je stigla do Čavesa i prenela mu ultimatum: ili da se preda i podnese ostavku, ili će vojska napasti predsedničku palatu. Čaves je negde pred svitanje popustio. Predao se! Deportovali su ga u vojnu tvrđavu Tiuana, izvan Karakasa. Vojska je saopštila da je podneo i ostavku, što će se ispostaviti kao netačno.
Sve se odvijalo, maltene po onom istom scenariju po kojem je oboren socijalistički režim Salvadora Aljendea u Čileu: prvo generalni štrajk, udružuju se deo sindikata i poslodavaci, otvorena podrška Vašingtona, tajni prsti CIA, pritisak vojske - i Čaves mora da padne. Jedina je razlika bila u tome što je Čaves ostao živ, što će se pokazati presudnim za dalji razvoj događaja.
Već u zoru 13. aprila, za privremenog predsednika Venecuele postavljen je, mimo ustava i parlamenta, predsednik Federacije poslodavaca Pedro Karmona. On je sat kasnije raspustio nacionalni parlament, Vrhovni sud, državno tužilaštvo, ministre.
Vlada SAD je istog tog dana priznala privremenu vladu novog predsednika Karmona, računajući očigledno na to da će time ubrzati smirivanje situacije. Odmah za Amerikancima pučističku vladu je priznao i španski premijer, konzervativni i Vašingtonu uvek na usluzi Hose Maria Asnar.
Nije ispalo kako je bilo zamišljeno. Mase su još bile na ulicama. Nagli i providni potezi novog predsednika Kormone, trgli su čak i one koji su do juče bili protiv Čavesa, naročito u vojsci, gde je on imao dosta pristalica. Protesti i nemiri su se nastavili i narednog dana, 14. aprila. Demonstranti su zauzeli nacionalnu televiziju, a iz vojnih kasarni iz unutrašnjosti pristigla je vojska koja je tražila oslobađanje Čavesa. To se i desilo tog istog dana uveče. Čavesa su našli zatočenog na ostrvu Orcila, oslobodili ga i doveli u palatu “Miraflores.”
Čaves se odmah obratio narodu: “Kidnapovali su me. Lažu da sam podneo ostavku. Nikada mi tako nešto nije ni palo na um. A sada krećemo tamo gde smo stali pre nedelju dana...”
Čavesov nesuđeni naslednik Pedro Karmona vladao je svega dva dana.

KASTRO ZOVE
KAD je čuo šta se dešava u Venecueli, Fidel Kastro, koji je već onda bio u prijateljskim odnosima sa novim venecuelanskim predsednikom, okrenuo je telefon Čavesa, ali ne samo da pita šta se dešava, nego da mu kao iskusan političar, kome su toliko dugo radili o glavi, da savete kako da se odbrani u toj teškoj situaciji.
Kako će se kasnije saznati, Kastro je u tim dramatičnim danima i noćima bio u stalnoj vezi sa Čavesom. Manje je poznato da li su, i kako su Kubanci, kojih je bilo u Karakasu, pomagali Čavesu da osujeti pučističke namere zaverenika. Ali, zna se da ja na takvu pomoć računao.
(Nastaviće se)