TV zvezda svakog vikenda

ANALITIČARI vladavine Uga Čavesa još nisu uspeli do kraja da odgonetnu tajnu popularnosti i uspeha te kontroverzne ličnosti, o kojoj veća polovina Venecuelanaca misli sve najbolje, a nešto malo manje njih sve najgore. Ipak se svi slažu da taj čovek ima “čaroban instinkt” da povuče mase za sobom i da pobeđuje snagom njihovih glasova, a ne samo autoritetom svoje harizmatične i autokratske ličnosti.
Jedan od odgovora u odgonetanju tajne njegovog uspeha je televizijski ekran, to moderno i zastrašujuće sredstvo zaluđivanja i “obrađivanja” narodnih masa. Istina, televizijski ekran kao sredstvo vladavine, još davno je otkrio Čavesov “učitelj” Fidel Kastro, koji je decenijama razgovarao i vladao preko ekrana sa Kubancima, ali ono što je od televizije napravio Čaves, prevazilazi domete televizijskog populizma kubanskog lidera.

Igre sa ekrana

Negde na početku svoje vladavine, u maju 1999. godine, Čaves je, maltene instiktivno, uveo na nacionalnu televiziju svoju nedeljnu emisiju, koju je nazvao “Alo, presidente”, koja se od tada emituje svakog vikenda. To je valjda najoriginalnija kombinacija televizijskog političkog programa i vladavine predsednika. Tako nešto nije nigde viđeno.
Ali, Čaves je zahvaljujući tom svom programu postao televizijska zvezda. Program se emituje iz predsedničke palate “Miraflores”, naravno, uživo, ponekad iz televizijskog studija, sa obala Orinoka, iz nekog sela u unutrašnjosti, sa obale mora, iz fabrike.
Program vodi lično Čaves i nikada se ne zna šta će biti tema, koliko će trajati, ko su gosti, kakve su poruke. U svakom slučaju emisija “Alo, predsedniče”, traje nekoliko sati, pa čak i do osam časova.
U toj njegovoj emisiji pojavljuju se i gosti, kao na primer Dijego Maradona, ili američki glumac Šon Pen, poznate pevačice, političari, radnici. Gost mu je bila i manekenka Naomi Kembel. U jednoj emisiji, u vreme kada se spekulisalo da je oboleli Fidel Kastro umro, Čaves ga je iz studija pozvao telefonom i počeo sa njim da razgovara na engleskom, valjda zbog toga da bi i Amerikanci, koji su lansirali vest o njegovoj smrti, shvatili da razgovara sa živim čovekom.
U jednoj od tih emisija, dok su saopštavane vesti o novim krvoprolićima na iračkom ratištu, Čaves se zapitao pred kamerama: “Šta radi taj pijani ludak u Iraku...” Svakako, mislio je na predsednika Buša.
Jednom prilikom sa tog istog mesta, za vreme zategnutih odnosa sa susednom Kolumbijom, pozvao je kulumbijskog predsednika Alvara Uribea da spor reše njih dvojica - u dvoboju.
Drugi put, odgovarajući na kritike iz Meksika, nazvao je ondašnjeg meksičkog predsednika Visentea Foksa “američkom pudlicom”, a potom je optužio peruanskog predsednika Alana Garsiju da je “pokrao glasove” protivkandidatu levice.
Dok te njegove “đavolije” izazivaju diplomatske skandale na raznim stranama, ogromno venecuelansko gledalište pomno sluša šta će predsednik reći, jer on u tim improvizovanim nastupima saopštava i značajne odluke, smenjuje ministre, najavljuje reforme. Jedni ga obožavaju, drugi se užasavaju. Ali, niko nije prema njemu ravnodušan.

Vlada na ekranu

I TAKO to traje deset godina i potrajaće, jer ovaj mandat Čavesu ističe tek 2013. godine, ali ni to neće biti kraj njegove vladavine, jer je na nedavnom referendumu o ustavnim promenama dobio pravo da se i tada kandiduje za treći mandat, pa bi mogao ostati u palati “Miraflores” sve do 2020. godine.
Kako procenjuju strani i domaći analitičari, program “Alo, predsedniče” ima elemente jeftine zabave i komedije, ali nudi i državničku dimenziju. U njemu Čaves priča viceve, preslišava goste, peva, recituje, igra i telefonira, ali isto tako saopštava važne državne odluke, obrazlaže svoje buduće poteze, priprema mase za glasanje.
Hroničari su izračunali da je on za tih deset godina sa TV ekrana pokrenuo 500 tema i saopštio nekih 800 odluka.
Analitičari Čavesovog stila vladavine kažu da je ta njegova televizijska emisija nešto neviđeno. Ponekad to liči na sednicu vlade, koja se inače retko i sastaje, jer on sve rešava sam i zajedno sa resornim ministirma, a ponekad je to zabavan i jeftin televizijski šou. Ali, to traje i još će potrajati. Svakog vikenda u proseku pet-šest časova. Čaves se uživeo u tu ulogu televizijske zvezde i ne misli da odustane.
On se saživeo sa tom ulogom patrijarha nacije, vladara u prvom licu, učitelja i predikatora. To je bila i Kastrova formula: Fidel, plus mase.
“On se toliko saživeo sa tim programom, da čak ni za vreme same emisije, kaže jedan od snimatelja, makar ona trajala i osam časova, ne ustaje i ne odlazi iz studija, čak ni radi fizioloških potreba.”
Svaka ta emisija košta. Njegovi kritičari su izračunali da u proseku jedan program “Alo, predsedniče”, a 52 ih je godišnje, košta 55.000 evra. To Čavesa neće uzbuditi. Biće televizije dok bude petrodolara.
Novinari, strani i domaći, takođe “žive” od te njegove emisije. Već u nedelju uveče, kada Čaves siđe sa ekrana, poslenici sedme sile imaju pune ruke posla da pretoče u svoje rubrike teme, odluke i “ispade”, koje je Čaves tog vikenda izbacio preko ekrana, da objasne šta to znači i šta će dalje biti.
Tako nešto, svakako, teško da može da se vidi na drugom mestu. Ali, to je Latinska Amerika, postojbina onog čarobnog pisca po imenu Gabrijel Garsija Markes, u kojoj su kao i u njegovim pričama, moguća svakakva čuda i svakakvi likovi, pa i onaj pod čijom se maskom krije enigma Uga Čavesa Friasa.

MOGUĆA DVA PUTA
LATINOAMERIČKI analitičari vladavine Uga Čavesa kažu da su pred njim dva puta: dovešće Venecuelu na ivicu građanskog rata zbog uvođenja Kastrovog modela socijalizma, ili će zemlju izneti na pozornicu istorije, na talasu nove latinoameričke levice razapete između ekstremnog siromaštva masa i enormnog bogatstva pojedinaca.
Ako glasovi naroda budu odlučivali, smatraju analitičari, Čaves i ta levica će uspeti. Ipak je malo verovatno da će ovog puta moći da se ponovi tragičan slučaj Salvadora Aljendea.
Tako misli i Čaves kada kaže: “Danas se revolucija ovde može izvesti uz pomoć glasova, na demokratski način, dakle, bez nasilja.” Puno je i onih koji Čavesu ne veruju na reč. Jedan od njih je meksički pisac Enrike Krauze, koji u knjizi “Vlast i zanos” na jednom mestu kaže da je “Čaves u svojoj vladavini otišao toliko daleko da mu nema povratka, da je ‘kaudiljo’ u njegovoj ličnosti već sada moćniji od Čavesa, izabranog predsednika Venecuele”.
(Nastaviće se)