Predsednik na naftu

 VEĆ tokom svog prvog mandata Ugo Čaves se zaputio stazama kojima se kretao njegov "učitelj" Fidel Kastro, mada u tome, po svemu sudeći, nije bila presudna njihova ideološka bliskost, nego činjenica da isti ili slični problemi muče skoro sve zemlje Latinske Amerike: beda i nepravde u kući, a dominacija i pritisci spolja.
Najozbiljniji potez koji je Čaves povukao kao novi predsednik desio se 2002. godine, kada je pokušao da stavi pod državnu kontrolu moćnu petrolejsku kompaniju PDVSA (Petroleos de Venezuela), u kojoj se preliva i pretače najveći deo nacionalnog bogatstva Venecuele.
To ga je umalo koštalo predsedničkog mandata. Kad je u proleće 2002. godine smenio rukovodstvo te kompanije i stavio je pod svoju, tj. državnu kontrolu, "pola Venecuele", uz podršku spolja, diglo se na noge, i uspeli su da ga na dva dana izbace iz predsedničke palate “Miraflores”. Ali, nije popustio.
Čaves je savršeno dobro shvatio da će Venecuelom vladati onaj ko kontroliše naftu, ko bude usmeravao enormne prihode od crnog zlata koje je bog Venecueli podario u enormnim količinama.
Dovoljno je reći da Venecuela od izvoza petroleja inkasira između 60 i 70 milijardi dolara godišnje, da svakog dana na američko tržište izvozi milion i po barela nafte, da je peti izvoznik petroleja na svetu i da uz to ima i ogromne rezerve prirodnog gasa.

Kina i Japan

ČAVES je u jednom trenutku 2008. godine zapretio Amerikancima - ako budu nastavili da ga pritiskaju i da ga ruše, on će im zavrnuti petrolejske slavine. To nije bilo baš verovatno, jer je američko tržište izuzetno važan devizni ventil za Venecuelu. Ipak, on je za vreme poslednje "petrolejske turneje", u proleće 2009. godine, preko Irana, Kine i Japana, pokušao da osigura nova tržišta za venecuelansku naftu. To se, pre svega, odnosi na Kinu i Japan, krupne svetske potrošače crnog zlata. U Karakasu se barata podatkom da će uskoro milion barela nafte dnevno odlaziti u te dve daleke zemlje. Sa Kinom se trenutno ugovaraju krupni energetski poslovi, a Japan je već uložio osam milijardi dolara u eksploataciju i istraživanja venecuelanskog petroleja.
Stručnjaci tvrde da su venecuelanske rezerve petroleja 175 milijardi barela, a Čaves kaže da to nije dobra procena. Po njegovom mišljenju, rezerve su 316 milijardi barela!
I dok svoju "revoluciju" gura na petrodolarima, Čaves svoju vlast i svoje ideje revolucionarnog preobražaja Venecuele učvršćuje i na drugim privrednim sektorima, naravno, s logističkom podrškom petrodolara.
Odmah posle osvajanja drugog mandata, u decembru 2006. godine, Čaves je prilikom polaganja zakletve prvi put pomenuo socijalizam i najavio svoju revoluciju zelenih, latinoameričkih boja. Istina, upotreba termina "socijalizam", koji je Čaves najavio, nije uzbudila nikog u Latinskoj Americi, a ni van nje. Mnogi političari na tom kontinentu olako se gađaju krupnim rečima i svakakvim obećanjima, pa i najavama "socijalizma".
Ispostavilo se da Čaves ozbiljno misli. On u tom svom socijalističkom poduhvatu u pomoć ne priziva samo Kastra, nego preduzima i konkretne korake koji menjaju život Venecuele. Počeo je od domaćih latifundista, koji su po tradiciji “Zelenog kontinenta “imali ogromne posede, od deset, dvadeset, pa i pedeset hiljada hektara zemlje. On je, jednostavno, jednog dana saopštio da je doneo predsednički dekret i da njihovu zemlju deli bezemljašima.

Zemlja seljacima

TO je izazvalo buru reagovanja, pa čak i pokušaj oružanog otpora na pojedinim latifundijama, koje u poslednja dva stoleća niko nije dirao.
"Ne uzbuđujte se i ne galamite", poručio je Čaves latifundistima. "Ovo može biti dobro i za vas. Dolazili su kod mene seljaci bezemljaši i tražili da im dam zemlju ili oružje. Ja sam im dao zemlju, i mislim da je to bolje i za vas. Poštedeo sam vas sigurnih pobuna i narodnog gneva..."
A onda je dodao da je to trebalo i ranije uraditi, i to prvenstveno zbog toga što se na tim ogromnim latifundijama s luksuznim hacijendama ništa ne proizvodi. "Zemlje ima na pretek, a hrane je malo. Tako više jednostavno ne može."
U nastojanju da kontroliše privredne tokove zemlje i da na taj način dovede do kraja svoje reforme i pokrene svoj "socijalizam za 21. vek", Čaves je slično postupio i u ostalim važnim privrednim sektorima. Nacionalizovao je izvorišta nafte na reci Orinoko, stavio je pod državnu kontrolu, uz finansijsku nadoknadu, većinu banaka, zatim telekomunikacije, električne centrale, industriju čelika, cementare...
"Uvođenje društvene svojine i izgradnja socijalizma", rekao je nedavno, "treba da demoliraju običaj kapitalista u ovoj zemlji da sve podređuju profitu i eksploataciji."
U ovom trentuku država kontroliše oko 30 odsto nacionalne privrede, i to prvenstveno u strateškim granama i u bankarskom sistemu, što nije slučaj ni u jednoj drugoj latinoameričkoj zemlji, sem, naravno, na Kubi, u kojoj je skoro sve državno.
Takvom strategijom, Čaves očito izrasta u jednog od predvodnika, možda i najznačajnijeg, onog sve šireg fronta levih i nacionalističkih snaga na “Zelenom kontinentu”, čije su ambicije da svoje zemlje preporode iznutra i oslobode ih spolja od američke tutorske uloge.
"Lako je Čavesu", kažu latinoamerički analitičari, "kada pliva na petrodolarima, pa može da se razmeć nekakvom svojom revolucijom i tera inat Amerikancima, zaklinjući se u svog prijatelja Kastra."
U svakom slučaju, sudbina petroleja će biti presudna i za sudbinu Uga Čavesa.

JUŽNA BANKA I "JUŽNI TOK"
Ideja Uga Čavesa da zemlje Južne Amerike osnuju svoju Južnu banku, neku vrstu centralne bankarske institucije celog kontinenta, naišla je na prijemčiv odziv većine zemalja Latinske Amerike. Zamisao je da ta banka zameni ulogu MMF, koji je ostavio katastrofalne tragove po Zelenom kontinentu.
Čaves je isto tako "nabacio" ideju da bi zemlje tog kontinenta trebalo da formiraju i sopstveni sistem odbrane, neku vrstu "južnog atlantskog odbrambenog pakta", koji bi se, za razliku od NATO, zvao SATO.
U međuvremenu, Čaves je uspostavio kontrolu nad bankarskim i finansijskim sistemom u zemlji, a takođe pokušava da "zaokruži" odbrambeni sistem, kupujući ogromne količine oružja od Rusije.
Pre par godina, Čaves je zajedno s predsednicima Bolivije i Ekvadora pokrenuo ideju o izgradnji kontinentalnog gasovoda, koji bi išao od Karipskog mora, pa sve do Montevidea i Buenos Ajresa. Taj gasovod bi nosio ime "Južni tok".

PO KASTROVOM RECEPTU
Eksproprijacijom zemlje od bogatih latifundista, Čaves je povukao potez sličan onom koji je preduzeo Kastro kada je pobedio u svojoj revoluciji 1959. godine. I on je krenuo od latifundusta i podele zemlje seljacima bezemljašima.
"To poređenje je tačno", kažu protivnici venecuelanskog predsednika. "Ali, postoji jedna bitna razlika. Kastro je u toj agrarnoj reformi uzeo zemlju od svog oca Anhela i podelio je seljacima. A Anhel je imao farmu od 12.000 hektara. Čaves, međutim, deli tuđu zemlju..."
Nastaviće se