Sa povezom na očima

 ČIM se pročulo da se za moj slučaj interesuje novoformirani Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (moje ime, inače,nikad nije bilo na listi haških optuženika), nemačko tužilaštvo pokušalo je da osujeti moj odlazak u Hag. Pritom se pozivalo na zakon Nemačke koji zabranjuje ekstradiciju nemačkih zatvorenika u druge zemlje. A Nemci su pošto-poto hteli da me baš njihov sud, u njihovoj zemlji, osudi za genocid.
Imao sam, međutim, mnogo razloga da izgubim poverenje u nemačko pravosuđe. Njegovu surovost već sam bio iskusio na svojoj koži. Mislio sam da bi Haški tribunal mogao biti objektivniji i da pred njim imam veće šanse da dokažem svoju nevinost. O tome sam u januaru 1995. razgovarao sa holandskim advokatom Mihailom Vladimirofom. On je poreklom Rus. Njegovi su preci otišli iz Rusije za vreme Oktobarske revolucije. Vladimirof se sam ponudio da me brani. Posetio me u zatvoru, u Štadelhajmu i predočio situaciju u kojoj se nalazim. Ostavio je na mene dobar utisak.
Od Haškog suda 1. marta 1995. dobio sam obaveštenje da je Tribunal protiv mene podigao optužnicu u kojoj me tereti za više dela kršenja međunarodnog humanitarnog prava. Mesec dana kasnije sud traži od mene da mu saopštim ime moga advokata. Za svog branioca predložio sam advokata Vladimirofa i sud ga je prihvatio.
Nemačko pravosuđe je na kraju, ipak, leglo na rudu. Popustilo je pod pritiskom Međunarodnog suda u Hagu. Nemačka je 10. aprila 1995. usvojila Zakon o saradnji sa Tribunalom. U osmoj tački tog zakona kaže se: “Iako je Tadić već bio optužen od Saveznog tužioca Nemačke, on se isporučuje Haškom sudu, jer njegov slučaj predstavlja istorijsku posebnost...” Nemački državni tužilac se, međutim, na mene baš bio okomio. Zagorčavao mi je život do poslednjeg dana mog boravka u Štadelhajmu. Dogovor nemačkih vlasti i Haškog tribunala jednostavno je ignorisao. U nekoliko navrata dovodio me je u sud u Minhenu, nastojeći da utanači datume moga suđenja za sledećih mesec dana.
Bio je 24. april 1995. U ranim jutarnjim časovima odveli su me u sobu za civilnu garderobu u zatvoru Štadelhajm. Stražar mi je rekao da obučem svoje odelo. Odatle su me sproveli u jednu ćeliju gde sam čekao najavljeni transport u Holandiju. Za Hag sam poleteo helikopterom nemačke policije. Na rukama sam imao lisice koje su mi stavljali kad god bi me nekuda poveli. Plastičnim steznicima vezali su mi noge za metalne delove stolice na kojoj sam sedeo. Svaku nogu obaška. Let je trajao nekoliko sati.

Tamne naočare

Nedaleko od magistralnog puta na granici Nemačke i Holandije helikopter je počeo da aterira. Ispod nas je bilo neko groblje starih automobila i pored njega nekoliko velikih metalnih kontejnera između kojih se spustio policijski helikopter. Kad smo sleteli, u gomili havarisanih vozila primetio sam tri automobila sa zatamljenim staklima. Brzo su me izveli iz helikoptera i uveli u jedan od kontejnera u kome je bilo nekoliko holandskih policajaca u civilu. Primopredaja je trajala kratko. Nemačka policija predala me je holandskoj. Dozvolili su mi da odem do improvizovanog toaleta, a zatim su me smestili u jedno od onih vozila sa zatamljenim staklima.
Krenuli smo ka Hagu. Jedan policajac mi je rekao da će vožnja trajati nekoliko sati i da za to vreme moram da nosim tamne, neprozirne naočare. Bilo je to jedno od neprijatnih iznenađenja koja mi je priredila holandska policija. Vožnja sa neprovidnim naočarima bila je vrlo mučna. Nisam mogao da pratim pravac kretanja automobila. Ulazak i izlazak iz krivina, nagla kočenja, zvuci sirena policijskih vozila, izazivala su kod mene takvu mučninu da sam do Haga nekoliko puta povraćao.
U pritvorsku jedinicu zatvorskog kompleksa u Sheveningenu stigli smo u kasnim poslepodnevnim satima. Holandski policijci predali su me haškim stražarim koji su na uniformama svetloplave boje nosili oznake Ujedinjenih nacija. Zatvor u koji sam smešten bio je nedaleko od zgrade Međunarodnog suda u Hagu. Podignut je u unutrašnjem delu velikog zatvorskog kompleksa koji je pod kontrolom holandskih vlasti i u kome kazne izdržavaju maloletnici. Zgrada pritvorske jedinice je vrlo moderna. Ima tri sprata i opremljena je najsavremenijim uređajima. Sva je pod video nadzorom.
U prizemlju pritvorske zgrade nalazi se portirnica u kojoj danonoćno boravi po jedan stražar. Bez njihove komande nemoguće je otvoriti nijedna od dvoja ulaznih vrata. U jednoj polovini prizemlja, s desne strane, je pet soba za posete. One su različite veličine i namene. U drugoj polovini prizemlja, s leve strane, su dve prostorije za medicinske usluge, zatim “soba od gume”, predviđena za smeštaj zatvorenika koji bi mogli predstavljati opasnost za sebe i okolinu. Na kraju nalazi se mala biblioteka. Ona se koristi ne samo za čitanje knjiga, nego i za učenje stranih jezika, obavljanje verskih obreda i druge potrebe.

Kavez za zveri

U ovom delu zgrade nalaze se još tri sobe za posete, stražarski centar, sala za treninge i prostorija za zatvorsko osoblje, pored koje prolazi hodnik što vodi u prostor određen za šetnju pritvorenika. Zvali smo ga “Kejdž”. Širok je tri, a dugačak pet metara. “kejdž” liči na veliki kavez za diljve zveri. Sa svih strana ograđen je čeličnom žicom. U njemu je postavljena tabla sa košem ispod koga je uvek bila po jedna košarkaška lopta.
Na prvom spratu pritvorske zgrade nalazi se 12 ćelija, stražarska soba i velika svetla prostorija, predviđena za druženje zatvorenika. Jedan njen deo adaptiran je za kuhinju. To je najprijatniji kutak za odmor u Sheveningenu.
Put od nemačkog zatvora Štadelhajma do pritvorske jedinice u Sheveningenu za mene je bio veoma naporan. Još sam osećao mučninu od povraćanja. Umesto u ćeliju sa krevetom odveden sam u “medicinsku sobu”. Rutinski pregled obavio je doktor Falkeom. Kad sam stao na vagu kazaljka je pokazala 76 kilograma. Od dana hapšenja do dolaska u Sheveningen izgubio sam tačno 20 kilograma.
Zadužio sam zatvorsku garderobu. Dobio sam plave farmerke, žutu majicu i plavo-žutu jaknu. Zatim su mi oduzeli lične predmete, izdali potvrdu u kojoj su nabrojali šta sam sve posedovao. Među predmetima koje sam doneo u Sheveningen bili su i pravni spisi, privatna pisma, dva rečnika, Sveto pismo, hemijska olovka... Ova procedura trajala je sat vremena. Stražari su mi, zatim, stavili lisice na ruke i odveli do lifta. Popeli smo se na treći sprat, a onda hodnikom stigli do ćelije 111. Uveli su me unutra i skinuli lisice. Seo sam na krevet, a potom legao. Umor me je savladao. Zaspao sam kao klada.
(Nastaviće se)