Smrt pre presude

 Pre dolaska Slavka Dokmanovića, gradonačelnika Vukovara, u pritvorsku jedinicu u Sheveningenu, nisam mnogo znao o njegovom slučaju. Tog čoveka upoznao sam bolje tek u zatvoru. Slučaj je hteo da njegova ćelija bude na istom spratu gde i moja. Kao zatvorenik sa najdužim stažom u Sheveningenu, bio sam stekao pravo da dobijam više dnevnih i nedeljnih listova sa područja bivše Jugoslavije.
Jednog dana, dok smo bili u zajedničkoj kuhinji, Dokmanović mi je prišao i rekao.
- Ti si Tadić, zar ne?
- Da, a ti si Dokmanović? - kazao sam.
On je samo klimnuo glavom.
- Ja sam ovde vrlo dugo - rekao sam. - Stekao sam i neki ugled. Imam i neku beneficiju. Ako ti nešto treba, kaži.
- Čujem da dobijaš naše novine - rekao je. - Da li bi mogao nekako da mi ih doturiš, pošto ih pročitaš?
Kazao sam mu da je u pritvorskoj jedinici najstrože zabranjena razmena bilo kakvih papira, ali da ću pokušati da nešto učinim. Uspeo sam da nagovorim jednog stražara, zvali smo ga “debeli Hans”, da za vreme njegove smene doturim Dokmanoviću novine koje sam dobijao.
Dogovor je bio ovakav: Hans bi za trenutak okrenuo glavu u pravcu suprotnom od Dokmanovićeve ćelije, a ja bih za to vreme gledao da ispod metalnih vrata proturim što više novina. Tu operaciju smo bili dobro sinhronizovali u uspešno izvodili oko mesec dana.
Jedne večeri oko 23 časa na našem spratu oglasio se antipožarni alarmni uređaj. Nastala je opšta strka. Posle petnaestak minuta stigli su vatrogasci pod punom opremom. Iz moje ćelije nisam mogao da vidim šta se na spratu događa, ali sam na osnovu glasova i koraka zaključio da je u pitanju neka velika frka.
Ujutro, kad su otvorili i moju ćeliju, saznao sam šta se sinoć dogodilo. Slavko Dokmanović nije bacao novine koje sam mu slao nego ih je slagao na gomilu i onda zapalio. Da vatrogasci nisu stigli na vreme, sigurno bi se ugušio u dimu. Srećom, čim je planuo prvi svežanj, oglasio se alarmni uređaj postavljen na plafonu njegove ćelije.
Pošto sam jedini primao štampu nije bilo teško zaključiti ko je Dokmanovića snabdeo zapaljivim materijalom. Odmah me je na odgovornost pozvao upravnik pritvorske jedinice. Priznao sam svoju krivicu. Upravnik je zapretio da će mi biti uskraćeno primanje novina ukoliko se slučaj ponovi.
Dokmanović je prošao gore nego ja. Za kaznu premešten je u ćeliju koja se nalazi nedaleko od stražarskog mesta. Ta ćelija bila je pod stalnim video-nadzorom. Osim što kod sebe nije smeo da drži nikakve novine, Dokmanoviću je bilo zabranjeno da u ćeliji ima upaljač ili bilo šta drugo što bi moglo da izazove požar.
Kako je Dokmanović bio strastan pušač, palio je jednu na drugu, ova disciplinska mera ga je teško pogodila. Kad god bi hteo da zapali cigaretu, morao je da zove dežurnog stražara koji bi mu svojim upaljačem pripalio duvan. A to se događalo svakih deset minuta. Vremenom, za Dokmanovića to je postala prava mora.

Pokušaj gušenja

Dokmanović nije bio pričljiv čovek. O incidentu sa zapaljenim novinama nikom ništa nije govorio. Kako su nailazili drugi događaji, tako smo požar u njegovoj ćeliji počeli da pripisujemo njegovoj nervozi, nemarnosti i nepažnji. Gotovo da smo ga bili smetnuli s uma. Kasnije će se ispostaviti da je to bio Dokmanovićev prvi pokušaj samoubistva.
On je bio pod strahovitom psihičkom presijom. S jedne strane na njega se brutalno bio obrušio tužilac Gran Niman, onaj koji je za mene traži doživotnu robiju, a sa druge strane hrvatski mediji prikazivali su ga kao “rođenog zločinca” kome jedino smrtna kazna može biti pravedna kazna.

Poslednja partija

Bio je 28. jun 1999. godine. Pritvorenici sa našeg sprata bili su u zajedničkoj šetnji. Na Dokmanoviću se videlo da je u velikoj psihičkoj krizi. To je saopštio zameniku upravnika pritvoreske jedinice Holanđaninu Hopu. Pitao sam Hopa kako je Dokmanoviću i on mi je rekao da je u maloj krizi, ali da će sve biti u redu do ponedeljka. Te večeri sedeli smo u zajedničkoj prostoriji pritvoreske jedinice. Dokmanović i dr Milan Kovačević, direktor prijedorske bolnice, igrali su šah. Bila je to, nažalost, poslednja Dokmanovićeva partija.
Kad je bilo vreme za spavanje svi smo se pozdravili i otišli u svoje ćelije. Sutradan su nam rekli da se Slavko Dokmanović obesio. Imao je 49 godina. Smrt je nastupila posle 23.30 časova. Kazali su nam da se obesio vlastitom kravatom. Zavezao je za šarku od vrata svoje ćelije.
Sutradan sam seo za štafelaj u mojoj ćeliji i na platno preneo tragičan kraj bivšeg gradonačelnika Vukovara. Dokmanović je okončao život pre nego što ga je haški sud uspeo da osudi.
Uz karate, slikanje mi je uveliko pomoglo da ne učinim ono što je sebi učinio Dokmanović. Na platno sam prenosio svoja osećanja, likove koji su me okruživali, hašku tamnicu. Slikao sam svoju decu i njihove tužne oči. Za moje slike počeli su da se interesuju neki ljudi izvan zatvora. Ljubica Sajčić organizovala je moju izložbu u Londonu. Kritike su bile pozitivne, a neke slike su prodate.
Dok je Dokmanovića tamnica vrlo brzo dotukla, ja sam joj se žilavo odupirao. O tome kako sam podnosio zatvorske dane govore i psihijatrijski nalazi. Evo šta kaže jedan od njih:
“Može se reći da najnovije psihološko ispitivanje nije kod Tadića otkrilo psihološke poremećaje, čije bi posledice mogle uticati na pritvorenika. Tadić ima dobar kontakt sa sagovornikom. Njegov izraz lica je živahan. Dešnjak je. Tokom ispitivanja bio je lucidne svesti. Njegovo pamćenje savršeno funkcioniše. Ima dobar osećaj za vreme, prostor i društvo. Njegova inteligencija je iznad proseka.”
Psihijatar dalje konstatuje: “Sklonost ka depresiji kod Tadića nije primećena. Njegove misli su uglavnom koncentrisane na stvari koje se tiču njegovog pritvora i usmerene su prema njegovoj porodici i kući. Halucinacije i obmane nisu primećene u toku ispitivanja. Kao osoba ispoljava izuzetnu lakoću uspostavljanja kontakta. Otkriva izvestan nivo otvorenosti i emocionalne stabilnosti. Opšti nivo straha kod njega je vrlo nizak. Dobija se utisak da ne dozvoljava da ga protivnici poraze. Ne pravi se važan i odaje utisak da može da se privikne na sve.”
Prepisujem delove još jednog psihijatrijskog izveštaja: “Tadić odbija sve optužbe. Poriče da je ikad bio u koncentracionom logoru Omarska. Priznaje da dok spava ima osećaj da nosi cipele. Ipak ne pati od košmara i spava dosta dobro. Dobija novine, ima televiziju i knjige. U početku su mu slali samo knjige koje govore o Drugom svetskom ratu i koje su pune ubistava. Na njegov zahtev kasnije je dobijao knjige drugačije sadržine.”
(Nastaviće se)