Vrh u Veneciji

 MILENA je bila slabog zdravlja. Često je pobolevala u detinjstvu, te možda otuda njena neprestana strepnja i drhtaj podjednako na slikama i u stihovima. Sa jedanaest godina imala je prve probleme sa srcem, a češće će pobolevati od nazeba i kašlja. Tako krhkog i lomnog zdravlja ova žena, lepa i krupnih očiju je, ipak, kao umetnik zračila nesustalu energiju i zanos.
Pošto nije uspela da se životno i umetnički ukoreni u rodnom Požarevcu, ni u Srbiji, Milena Pavlović Barili je poslednji put otišla iz Požarevca na Svetog Nikolu 1936. godine, da se više nikad ne vrati, ali negujući nostalgiju za zavičajem i listajući albume melanholičnih sećanja.
“Biti svoj, duhovno otmen i obdaren, značilo je svuda i svugde, a naročito kod nas u to doba - biti osuđen na usamljenost i izgnanstvo”, piše Miodrag B. Protić i sam rezigniran nad sudbinom Milene Pavlović Barili i nerazumnim omalovažavanjem njenih umetničkih snaga. I tada, a boga mi i sada, tragično je da mlada i darovita osoba koja govori pet svetskih jezika: italijanski, španski, francuski, engleski i nemački, pored maternjeg srpskog jezika, ne može da se iskaže i ukoreni u rodnoj Srbiji.
Uostalom, da nije bilo tog tragičnog nesporazuma između njenog umetničkog dara, njene umetnosti i sredine u kojoj je tražila svoj životni i stvaralački prostor možda se nikad ne bi ni iskazala sva snaga i umetnička vrednost njenog talenta.
MoŽda je Mirjana Mitrović bila najbliža poimanju tragike i bola umetnika koga prati prezir i nerazumevanje sredine kada je u svom romanu “Autoportret sa Milenom” izrekla slutnje da je između Milenine umetnosti i sredine bio tragičan nesporazum.
Nije za utehu, ali Milena Pavlović Barili je svojom sudbinom i životnim nedaćama samo ponavljala ono što se već jednom pesniku i slikaru - Đuri Jakšiću, u tom istom Požarevcu događalo samo nekoliko decenija ranije.
Ponovo izlaže u Rimu 1937. godine, mada, prema nepotpunim podacima, u međuvremenu je izlagala u još nekim gradovima Italije. Tom izložbom i “slikanjem često i po celu noć”, kako piše majka Danica, završava se taj period njenog umetničkog rada i života.
A onda dolazi serija kapitalnih Mileninih dela i 1937. i 1938. godina predstavljaju sam vrh njenog stvaralaštva. Te godine pada i njen boravak u Veneciji gde je naslikala svoja ključna platna. Tu su sva ona snoviđenja i fantazmagorije projektovane na renesansnim trgovima, pročeljima renesansnih palata i predela.
Raskošne kao san i neobuzdane kao mladalačke strasti odjednom su buknuli požari slikarskih i pesničkih senzacija. Među njima su “Usnula devojka sa pticom” u travi sa velom, pticama, nebom, koja ispunjena dahom veličine, slutnje i jezom sna - smrti, kao da ilustruje njene stihove, a zatim i “Slikarka sa strelcem” i “Devojka sa lampom”.
I naredna 1938. godina ispunjena je samim remek-delima Mileninog slikarskog opusa. U svojoj usnuloj i nadrealnoj lepoti blistaju: “Venera sa lampom”, “Autoportret”, “Kompozicija” sa časnom sestrom i nagom ženom razbarušene kose i palatom i crkvom u pozadini. Svakako ili pre svih pažnju pleni “Melahnholija” (Brodolom) sa šest leptira koji se naziru katarke i jedra, kao i “Devojka sa sokolom”, od kojih je prva u vlasništvu muža Goslena, a druga u posedu Đan Karla Menotija.
(Nastaviće se)