Nalik na sliku

 MILENA Pavlović Barili - “Barilijeva ćerka” će na put u Ameriku poneti i sačuvati i sećanje na Bergamo i jedno novembarsko veče 1938. godine. Te večeri je izvedena opera “Meduza” Bruna Barilija, 25 godina otkako je napisana.
“Sve je bilo čarobno, u formi i u srži. Prepuna sala, zvanični predstavnik Vlade, visoki funkcioneri, visoki građanski stalež i milanska aritokratija koja se nadmeće u toaletama i nakitu, uprkos strogosti vremena, nacionalne himne na početku” - piše oduševljeni hroničar opisujući atmosferu premijere opere “Meduza”.
Premijeri su prisustvovali Bruno Barili, Danica Pavlović i Milena Pavlović Barili. Danica je zapamtila i zapisala: “Te večeri smo doživeli sve troje svakako najjače i najlepše trenutke u našim životima. Uspeh opere, svakoga čina ponaosob, bio je nepredvidiv i nezamisliv. Sve pauze bile su ispunjene silnim urnebesom i klicanjem. Mileninog oca su silom, nebrojeno puta, izvlačili na binu... To uzbuđenje bilo je jače od snage naših nerava. Milena je kršila svoje lepe dugačke prstiće, a meni su tekle suze, padale u krilo i svaka je od njih gasila sećanja na po jednu gorku godinu iz mog života. Malaksali od neke čudne sreće, niko od nas troje nije mogao ni reč da progovori, posle svršene predstave.”
U dugim noćima prekookeanske plovidbe smenjuju se strepnje od onoga šta je očekuje, neizvesnosti izazova i svetlosnih treptaja slika i uspomena iz parijskih dana, a naročito joj u svest izbija onaj metež sa njene izložbe iz 1932. godine.
Promiču zvanice, slikari, pesnici, muzičari. “Milena nije mogla da sakrije izvesno uzbuđenje pred tolikom publikom koja je hvali, mada su njene iskričave oči u isto vreme odražavale i onu nevericu” - piše u “La nuova Italia” 12. maja 1932. godine.
Milena, čije “kretnje, govor, crte lica podsećaju na oca, a donekle i na nered u njenom ateljeu”, ta Milena nosi u srcu, u mislima, u duši ipak ono najdirljivije, ono što je o njoj izrekao Žan Kasu: “Na njima (njenim delima) je gotovo uvek prisutno lice, lice same umetnice, spokojni i donekle tajanstveni oval. Milena je bila lepa, a slike su ličile na nju, ili još bolje, ona je ličila na svoje slike... A kako ih ne bih voleo, ta dela koja su dolazila duboko iz srca, te lepe crteže širokih svetlih linija, tako neobične i pomalo setne, pune neke profinjene i istančane poezije.”
Zar je onda neobično i neočekivano kada je hroničar toga vremena i sam egzaltiran priznao: “Zahvaljujući ovoj uspešnoj izložbi, za samo jednu noć osvojila je umetničke i internacionalne krugove Pariza.” Za umetnički svet Pariza bila je rođena velika slikarka Milena Pavlović Barili.
Sve vreme dok je islikavala svoja platna ili mrvila crni ugljen za svoje crteže, Milena nije bila samo slikar, ona je bila i pesnik.
Moguće je, a niko nije proniknuo u tajnu bića nastanka umetničkog dela da je Milena sve svoje slike najpre odsanjala u svojim nenapisanim pesmama i stihovima. Ona je podjednako originalna i kao pesnik i kao slikar.
Njene slike su bleštavom svetlošću zasenile njenu poeziju, a svojom zavodljivošću često su izazivale da kad se govori o Mileni - slikaru, usput se progovori i o Mileni - pesniku.
Često su to poređenja i pokušaji nalaženja srodnih motiva, slika i raspoloženja. A između tog dvojstva njeno umetničko biće i stvaralačka ličnost uspostavljali su prirodni spoj, pupčanu nit između “vizije pesnika” i “opsesije slikara”.
(Nastaviće se)