Udarali u gusle

SAKUPLJAJUĆI narodne pesme po narodu, Vuk Karadžić je ponekad beležio podatke o svojim sakupljačima i guslarima od kojih je pesma zapisana. Po slavi Svetom Luki, jasno se razabira da je guslar pop Filip od plemena Nikšića, pa Vuk u predgovoru svoje zbirke „Srpskih narodnih pjesama“ veli ovo:
„Pokojni Vasa Popović, bivši glavni knez naije Požeške, poslao mi je u nekoliko puta oko sto napisanih tabaka junački pesama, koje su napisala četiri pisara. Najviše i je pisao neki Marko Nemanjić, sin popa Filipa, bivšega za Kara-Đorđijina vremena vojvode u naiji Novopazarskoj“.
Ispod teksta je značajna napomena: „Pop Filip je bio znatan pevač, a u gusle udarati može biti da niko nije znao bolje od njega. I umro je gotovo s guslama u ruci. O njegovom krsnom imenu, o Lučinudne 1820. godine, kad je on uveče sedio, te udarao u gusle i pevao, okine se pištolj nekome od gostiju, koji je pored njega sedeo, te ga ubije.“
Jedan ogranak nikšićkog plemena pod nazivom Trebješani, po brdu Trebjesi, iselio se u Rusiju 1814. godine. U Beogradu je 1842. izašla knjiga Demetra Tirola „Kazivanje stari Trebješana“, a jedini primerak sačuvan je u Zemaljskom muzeju u Sarajevu i to oštećen tamo gde govori o plemenskom poreklu. Iz oštećenog mesta se razabira da je Nikša od Nemanjića i da mu je ujak bio kralj Stevan Vulkanović:
„Ko je s ujakom kraljem Stefanom Vulkanovićem zidao Dolnj-Moračkij manastir Uspenija Presvete Bogorodice. U selu Krtolama ima jedna velika gomila, koja se i danas zove Nikšina glavica. Ovo daje povod misliti da je Nikša ili da su njegovi potomci vladali negda svim ovim mjestima.“
Arhimandrit Nićifor Dučić zabeležio je „Narodno predanje o Nikšićima“, štampano u kalendaru „Novi Trebević“ za 1892. godinu sa napomenom:
„Starci u Nikšićima i Župi Nikšićkoj pričaju kako su Nikšići prozvani po Nikši. Priča je mutna, ali oriđinalna, te sam je zapisao kako sam je čuo od Šoga Nikolića, serdara i senatora župskog u njegovoj kući u Liverovićima 1865. godine“:
Nikša je bio rodom iz Krtola u sadašnjoj Boki. Otac mu se zvao ban Ilijan, koji je vladao tom pokrajinom. Za njim je bila sestra cara srpskoga Šćepana. Ilijan je bio dodijao narodu u toj primorskoj oblasti. Narod se zaplače na nj’ caru Šćepanu. Car pošalje svoje ljude da bana Ilijana i njegov trag zatru. Među njima se nađe jedan duševan čovjek, te sačuva banovu ženu, a carevu sestru, koja je bila trudna. Odvede je u Prizren gde ona rodi sina. Kad to jave caru on zapovijedi da sestra njegova donese sina preda nj’. Kad vidje dijete reče ’Ništa’. Tako mu je govorila zato što je još tugovala za svojom domovinom. Car joj rekne: Nije to ništa nego je moj Nikša!
Kad je Nikša uzrastao i knjigu naučio, mati mu umre. Bili su tada na dvoru u Prizrenu još Bijeli Pavle i Pipo. Car ih da kralju na službu i on ih povede svu trojicu da pregledaju svu zemlju, koja je bila bez naroda pusta. Kralj im zapovedi da se tu nasele. Bijeli Pavle izabere Luško polje, po njemu se prozovu Bjelopavlići. Pipo izabere Stijenu i po njemu se prozovu Piperi. Nikša izabere Onogošt i Župu i po njemu se prozovu Nikšići.
NikŠa rodi sedam sinova: Dmitra, Livera, Gojka, Lazara, Bjeloša, Vasilja i Đura. Od Dmitra su Trebješani, od Livera Liverovići, od Gojka Rovčani, od Lazara Kuči, od Bjeloša Bjelošani, od Vasilja Vasiljevići, a od Đura Zagrađani.
Gornje Onogoško polje bilo je tada pod vlašću bana Ugrena. Nikšini sinovi udare na Ugrena, vojsku mu razbiju i njega ubiju. Tako zavladaju tom zemljom.“
Nastaviće se