Vezir darivao

 PRIČA o Grubi i njenom mužu Mrnji, ocu Mrnjavčevića, menja se od kraja do kraja uglavnom u sitnijim detaljima, ali se u svakoj završava sa presudnom ulogom cara Dušana.
Prema zapisu Milana Đ. Milićevića u “Kneževini Srbiji” (1876), Gruba više nije htela da se vraća mužu i car joj sagradi crkvu Ježevicu u Potočanima, gde je kao kaluđerica živela do smrti i tu je pokopana.
Predanje iz šumadijskog Levča pominje Grdu i Mrlju, koji su lepo živeli sa tri sina Vukašinom, Uglješom i Gojkom. Car Dušan je jednom, prilikom obilaska carevine, tražio da mu dovedu ženu, koja je vešto zgotovila ručak i kad je poznao svoju sestru, izljubi se s njom.
“Tu je zamoli da mu oprosti što je s dvora oterao. Grda mu oprosti i on se s njom, Mrljom i njihovom decom odmah vrati u dvor, gde su pored njega carski uživali. Tu na dvoru svoga ujaka odrasli su sestrići Vukašin, Uglješa i Gojko, ali su bili neblagodarni. Kad su odrasli i ojačali, oni su ujaku svakojake smetnje činili, pa su mu na kraju i sina ubili, pa se sami zacarili”.
Slična su predanja iz okoline Niša, iz Otočke krajine u Hrvatskoj, gde je careva sestra stigla do Dubrovnika i odatle se sa porodicom vratila na dvor.
Đeneral Jovan Mišković u Godišnjaku Nikole Čupića pominje selo Potočane u kome se Grubana udala za Stanojevog slugu Mrnju. Kad je Dušan došao na konak u Potočane, Grubana mu spremi večeru “mast iz kostiju jagnjećih nogu”, koje je car veoma voleo.
Kad su Grubanu izveli pred njega, Dušan poznade svoju sestru. Reče joj da bira za muža koga hoće od njegovih velmoža, ali ona nije htela od svoga Mrnje.
“Car da bi ga se kurtalisao, da ga ne sramoti, naredi te ga ubiju na Selištu u Bečevici. Grubana počne kukati i proklinjati cara, a on je smirivao rečima:
“Ćuti, podići ću mu crkvu za spomen da je ni u Beču nema”. Otuda ime selu Bečevica, a tako je postala i Mrnjina crkva, kako je narod u okolini zove”.
Crkvu Bečevicu pominje i Cvijićev saradnik dr Mihailo Dragić u svom radu “Gruža”:
“Kad su bili na današnjem Selištu, car dozvoli sestri da sklopi ruke oko vrata jednome iz njegove svite, koga hoće za muža. No ona sklopi ruke oko svoga ružnog muža Mrlje.
Onda se car naljuti i naredi da se Mrlja ubije. Kad su mu sinovi odrasli, potraže grob svog oca i na tom mestu podignu crkvu Bečevicu, zato što se sa svih strana videla (izbečila)”.
U Bjelopavlićima se među kućama u Ćuriocu (Kosovi Lug) pominje livada koja nosi ime Mrnje. Odatle su prema predanju Mrnjavčevići, koji su se odatle preselili u Skadar.
U zapisima se čak pominje mogućnost da su Sokolovići od potomaka kralja Vladislava, koji je sebi podigao zadužbinu manastir Mileševu, gde je bio sahranjen. Sve je isto, samo su islamizovanjem promenjena imena.
Predanje o kćeri i zetu vezira Sokolovića, zapisao je dr Safetbeg Bašagić, ali, nažalost, nije naveo izvor:
“Pripoveda se da je Sinan-beg bio veoma ružan i crn u licu. Kad je Mehmed-paša (Sokolović) Visoki postao veliki vezir, pozvao je Sinan-bega i sestru da ga posete u Carigradu. Jednom da je iskuša, reče sestri u četiri oka: kako si mogla izabrati onog crnog ugursuza za muža? Nego, ja ću tebi dati koga god hoćeš od stambulskih lala i paša”.
Sve što je od oka i plemena prošeta ispred nje, a Sinan-beg poslednji. Mudra Sokolovićka baci jabuku na njega i objasni: “U mojim očima nema nijedan pristaliji i vredniji za me od moga Sinana”.
To se Mehmedu veoma dopadne, pa je bogato darova i opremi sa Sinanom u Hercegovinu. Sinan-beg je sagradio lepu džamiju u Čajniču, gde je i pokopan sa ženom”.
(Nastaviće se)