Klošari u žiži

IZRAELSKA invazija na Liban 1982. godine ušla je, preko televizije i drugih medija, u privatne domove miliona ljudi u svetu, koji su, do najmanjih detalja, iz sata u sat, mogli da prate napredovanje izraelske armije i otpor Palestinaca. Ali, pre tih spektakularnih zbivanja, sedam godina je trajala obaveštajna priprema, u kojoj su izraelski špijuni delovali prerušeni u klošare, ulične preprodavce, makroe.
Izrael je iz “malog i prljavog” libanskog rata izašao kao pobednik, dotukavši pri tome ionako već gotovo potpuno uništenu “arapsku Švajcarsku”. Opet je potvrđena visoka izraelska efikasnost na bojnom polju, siloviti tempo napredovanja i izvanredno visok stepen organizovanosti oružanih snaga.
Ipak, stoji i činjenica da je za značajan deo izraelske javnosti čitav taj rat bio “nepravedan i samo relativno uspešan” što se tiče krajnjeg ishoda, pri čemu je poginuo ukupno 481 izraelski vojnik i oficir, osam ih je zarobljeno, a 2.500 ranjeno.
Vojni stručnjaci su u svojim analizama izdvojili dva ključna momenta za tako ubedljivu izraelsku pobedu: Prvo, sve uspehe na libanskoj teritoriji Izrael je postigao ne samo zbog izrazite tehničke nadmoćnosti nego i zbog slabosti protivnika, koje su uočene temeljnim agenturnim radom na terenu i vešto iskorišćene na bojnom polju. I drugo, zahvaljujući opsežno sprovedenoj obaveštajno-bezbednosnoj pripremi napada, postignut je širok spektar originalnih i svestranih oblika prikupljanja i obrade podataka, počevši od procene ponašanja protivnika i predviđanja njegovih manevara, pa sve do detaljnog proučavanja zemljišta.
Pripreme za napad su intenzivirane naročito krajem 1978. i početkom 1979. godine, posle zaključivanja mirovnog ugovora sa Egiptom, da bi sredinom 1981. ušle u završnu fazu. Početkom jula 1981. godine, a zatim opet krajem istog meseca, u Hakiriji, predgrađu Tel Aviva, gde se nalazi veliki kompleks zgrada izraelskog ministarstva odbrane i sedište generalštaba (ulica Eliezera Kaplana 31), sastao se kompletan izraelski vojno-politički vrh.
Na sastancima koji su trajali i po 48 sati neprekidno, bili su prisutni predsednik vlade Menahem Begin, tadašnji ministar odbrane Ariel Šaron-Arik, nekoliko članova Saveta nacionalne bezbednosti na čelu sa Moše Arensom (kasnije će postati ministar odbrane), zatim šef generalštaba general Rafael Eitan-Raful, komandant ratnog vazduhoplovstva general-major David Ivri, kao i predstavnici celokupne strukture izraelskih tajnih službi.
Na ovim sastancima glavnu reč je vodio “Memune”, predsednik koordinacionog komiteta tajnih službi, koji je po funkciji i šef Mosada. On je prisutne detaljno informisao o trenutnoj vojno-političkoj situaciji u regionu, merama koje treba preduzeti i ciljevima koje treba definisati. Povod za takav skup na najvišem nivou bila je tzv. raketna kriza, odnosno postavljanje sirijskih pokretnih rampi za lansiranje protivavionskih raketa u centralnom Libanu i gotovo svakodnevni palestinski raketni napadi na severne delove Izraela.
Odlučeno je da se izvede široka akcija svih vidova i rodova izraelske armije, koja bi pre svega u prvoj fazi odbacila od izraelske granice palestinske snage dublje na sever i neutralisala sirijske protivavionske baterije. To bi u drugoj fazi dovelo do radikalnog obračuna sa svim palestinskim oružanim formacijama u Libanu, do okupacije ili totalne blokade Bejruta i likvidiranja palestinskih logora i baza iz kojih su usmeravane oružane akcije na tom prostoru.
(Nastaviće se)