Naše selo - prokleto

SA poznanicima i kolegama iz Granade, odlazio sam, kao i mnogi pre mene, da tražim mesto Lorkinog ukopa, jer groba nigde nije ni bilo. Bio je to uzaludan posao, jer u tim vrtačama, na domaku sela Viznar, nije bilo nikavih obeležja ni za Lorku, niti i za koga drugog.
Bili su uzaludni pokušaji da o tome razgovaram sa nekim od starijih žitelja tog sela. Zaplašeni fašističkim pritiscima i ojađeni sudbinom svog sela, koje se proslavilo pogubljenjem slavnog pesnika, ćutali su kao zaliveni.
Jedan od njih, koji reče da se zove Gonzalo de Kastilja, prihvatio je razgovor, ali je bio škrt na rečima.
“Božjom voljom ili varkom sudbine, prokletstvo je palo na naše selo. Mi smo jedino čuveni po ubistvu Lorke. Po toj tragičnoj smrti ime našeg sela pročulo se na četiri strane sveta. Obeleženi smo ni krivi ni dužni. Mi one noći nismo ni znali koga streljaju. Znali se da ljude ubijaju svake noći. Pred zoru smo mogli da čujemo i plotune. I petlovi su bili prestali da se javljaju. Tek sutradan, mogli smo da vidimo kako pored puta niču nove humke, koje su više ličile na gomile razrovane zemlje, nego na grobove.

Užasan prizor

KOLEGA Antonio Markes, novinar iz lokalnog lista, odveo me jednog dana u Viznar, u kuću penzionisanog poštara Huana de Diosa Maldonada. Njegova kuća je na kraju sela, odakle počinju obronci planine Alfakar.
Krupan, namršten, sa ogromnom crnom beretom na glavi, Maldonado više liči na Baskijca nego na Andalužanina. Ipak se otkravio i dugo sam ostao u njegovoj domaćinskoj kući, navodeći ga da mi ispriča bar nešto od onog što je znao o ubistvu Lorke.
Priča koju mi je isporičao ne može se zaboraviti.
“Bio sam u ono vreme seoski poštar. Raznosio sam pisma i pozive po selima sa ove i one strane Alfakara. Kad sam se uveče vraćao kući, obično sam prolazio pored izvora Fuente Grande ka Viznaru. Idem i vidim svakim danom sve više grobova. Sagnem glavu i grabim kući”.
“Huan, zašto o tome pričaš“, javlja se njegova supruga, dajući mu očima ljutite znakove da prestane.
Huan je ipak nastavio:
“Te rake oni su pravili na brzinu. Možda i zato što nisu stizali da posahranjuju toliko ljudi. Mi smo bili svedoci, ćutali smo, ali smo znali šta se dešava. Iz nekih od tih na brzinu napravljenih grobova virili su delovi tela, ruke, noge, komad odela, cipele”.
Huan uzima vazduha i nastavlja: “Jednog dana kad sam se vraćao kući, preko brda, jedno od dece me presrelo u dvorištu da mi kaže da je naš pas doneo odozgo ljudsku ruku i da je glođe iza kuće... Otišao sam da vidim i smrklo mi se pred očima. Na ruci je još bilo delova odeće.”
Stari Huan je zastao. Ne javlja se više iz kuhinje ni njegova starica. Osećam da se i meni navukao grč preko lica. Čak i kada ne bi nastavio svoju priču, ne bih mogao da tražim da to učini.

Košmar u glavi

A on je, ipak, nastavio svoje jezivo kazivanje: “Dve noći nisam mogao oka da sklopim. Strašan nemir se uvukao u mene. Skoro da sam počeo da bežim od rođene kuće da slučajno ne sretnem onog prokletog psa. Nisam imao kuda da pobegnem. A onda sam shvatio i prelomio da ja pored tog psa, kojeg sam i voleo, više neću moći da živim. Rešio sam da ga uklonim.
Ali, kako? Pucati se nije smelo, a zaklati ga nisam mogao. Razmišljao sam da ga odvedem daleko i da ga tamo ostavim, ali sam opet znao da će se vratiti. A nisam se smeo udaljavati od kuće. Mučio sam se danima, nisam govorio sa ukućanima, a onda sam rešio da ga obesim.
Odveo sam jednog dana mog psa u planinu, popeo sa sa njim na stenu, visoko iznad urvine, ispod koje su tih noći streljali ljude, navukao psu omču oko vrata, zavezao drugi kraj konopca za panj, okrenuo se na drugu stranu, a onda ga gurnuo nogom u provaliju...
“Nisam posle mogao ni da pogledam za njim”, završava svoju jezivu priču stari poštar iz Viznara, prokletog andalužanskog sela iznad Granade.

IZVOR SUZA
STRELIŠTE, na kojem je pogubljen Lorka, nalazi se nedalako od Velikog izvora, omalenog vrela hladne planinske vode, nedaleko od sela Viznar. Na španskom mu je ime Fuente Grande (veliki izvor), ali u narodu to vrelo je poznato i kao Izvor suza. To ime, koje mu, svakako nije slučajno dato, dobiće svoje puno opravdanje i u Lorkinom vremenu.
Jedan meštanin, koji reče da se zove Pako, priča da je on bio u grupi grobara, koji su svako jutro, posle streljačkih vodova, odlazili na strelišta da sahranjuje žrtve. Tako je bilo i 19. avgusta 1936. godine.
“Ležali su pokraj puta njih trojica. Lorku sam poznao sa slika. Imao je na sebi leptir mašnu, znate onu široku što nose umetnici. Pored njega je ležao učitelj bez noge. I toreador kojeg sam takođe znao...
“Sahranili smo ih svu trojicu zajedno, u plitkoj raci, jednog preko drugog...”
(Nastaviće se)