Sletanje u potok

OSEĆAO sam potrese aparata, priča Dragiša Stojadinović, ali nisam bio svestan gde je i šta je sa njim. Znam da je Merćep govorio da aparat uzleti odmah 30 metara i pomišljao sam na tu mogućnost da sam sada 30 metara nad zemljom. Jedino mi je pitanje bilo u glavi: kako ću se vraga skinuti? Za to vreme video sam pred sobom kuće i bagremar na Banjici i opazio da idem pravo na drveće. U poslednjem trenutku aparat je sam okrenuo, i sada videh još goru sliku. Jurim pravo na hangar, a narod prikupljen oko hangara beži bezobzirce kud ko može. Tek tada sam došao na ideju da ja mogu upravljati aparatom, te naglo okrenem udesno i ugasim motor. Ipak je to bilo dovoljno da ne naletim na hangar, već se sjurim u potok gde je pao Simon.
Tu, na dnu potoka, zaustavio se i aparat, naravno opet sam. Odvežem se i skočim da vidim da li se što polomilo. Srećom, sve je bilo u redu. Za to vreme sav onaj narod od hangara dotrčao je da prisustvuje “katastrofi”, jer su verovali da je sve propalo. Među njima trčao je i Merćep i, kad je prišao meni, zabrinuto reče: “Šta uradiste pobogu?” - “Ništa, probao sam!” - “Jeste li vi sami ovde skrenuli?” - “Naravno” odgovorih ja ubedljivo. “Pa što pustiste motor na 1200?” pita dalje Merćep. “A na koliko je trebalo?’” - “Ta se turaža daje za ozbiljne letove, a za vežbe samo 600.” - “To ću drugi put bolje uraditi” odgovorih kao da ništa nije bilo.
Lakše oštećeni avion prebačen je u hangar na Banjici. Tu ga je zatekao i Prvi balkanski rat, tokom kojeg je na Banjici bio smešten logor trećepozivaca. Vremenom, “stari ratnici” su “Merćep Komitski” i hangar potpuno raščerupali, tako da se na kraju konstrukcija hangara srušila na ono što je preostalo od nesuđenog prvog gerilskog aviona.
Početkom XX veka Otomanska imperija, opterećena neprekinutim nizom političkih, vojnih i socijalnih potresa, bila je pred kolapsom. Pogoršavanje situacije posebno se odražavalo na položaj balkanskih hrišćana, koji su bili izloženi sve većim progonima i pritiscima. Potpuno svesne mogućnosti da nakon više vekova imaju priliku da konačno izravnaju račune, oslobode sunarodnike od okupacije i prošire svoje teritorije, Srbija, Crna gora, Bugarska i Grčka sklopile su tokom 1912. pod pokroviteljstvom Rusije vojne saveze i formirale Balkansku ligu. Liga je 19. septembra 1912. Otomanskoj imperiji uputila ultimatum kojim su zahtevane brojne koncesije za hrišćanske narode na Balkanu.
Imperija je odgovorila proglašenjem delimične mobilizacije i zaplenom grčkih brodova u Carigradu i srpske vojne opreme koja se zatekla u Solunu. Balkanski saveznici su 30. septembra proglasili opštu mobilizaciju, a isto je učinila i imperija sledećeg dana. Crna Gora je objavila rat 8. oktobra, 17. su to učinile Srbija i Bugarska, a Grčka je u rat ušla 19. oktobra.
Tok rata na Srpskom frontu određen je već 24. oktobra kada je I armija razbila glavninu turskih snaga kod Kumanova. Ostaci turske Vardarske armije povukli su se ka Bitolju, koji je nakon trodnevnih borbi oslobođen 19. novembra. Do kraja meseca srpska vojska je oslobodila centralnu Albaniju i spojila se sa grčkim trupama. I ostale članice lige postigle su značajne uspehe. Crnogorska vojska je oslobodila deo Raške i Metohije i spojila se sa srpskom vojskom na Kosovu. Glavni cilj njenih operacija, Skadar, držan je pod opsadom od 28. oktobra. Na grčkom frontu prelomno je bilo zauzimanje Soluna 9. novembra, čime je odsečena turska istočna armija.
Bugarska armija je nakon osvajanja tvrđave Kirk Kilisa stigla do Jedrena i Čataldže, gde ju je zateklo primirje zaključeno 3. decembra.
Odmah po objavi rata Kraljevina Srbija je došla do svog prvog aeroplana. Na železničkoj stanici Toponica kod Niša, u jednom zapečaćenom vagonu koji je prethodnog meseca upućen iz Pariza za Carigrad, nađen je avion R.E.P. Tip F, sa kompletom rezervnih delova.
(Nastaviće se)