Rat u vazduhu

PRVI Srbin koji je leteo u eskadrili MF 99S bio je kapetan Đorđe Isaković koji je 7. juna išao na trenažni let sa kapetanom De Laranti-Tolozonom. Sledećeg dana na zadatak izviđanja zaprečnih mreža oko monitora na Dunavu sa De Laranti-Tolozonom leteo je britanski mornarički oficir, poručnik Henri Fiš.
Od pojave eskadrile na Banjici neprijateljski avioni su znatno proredili svoje letove iznad Beograda, ali su počeli svakodnevno da operišu iznad Mačve i Šumadije. Iako je MF.11 bio nešto bolji od neprijateljskih aviona angažovanih u to vreme nad Srbijom, ipak je imao bitna ograničenja. Mitraljez ”hočkis” sa kompletom municije značajno je smanjivao brzinu penjanja, a time i mogućnost presretanja. Zbog toga je često korišćena i taktika presretanja u parovima, pri čemu je jedan aeroplan od naoružanja imao samo pušku da bi se brže penjao i fingiranim napadom naterao protivnika da se spusti na manju visinu, gde bi ga dočekao avion sa mitraljezom. Kada je ujutro 9. juna stiglo obaveštenje da su četiri neprijateljska aviona bombardovala Kragujevac, francuski avijatičari su odmah poleteli ka Smederevu kako bi presreli neprijatelja u povratku.
Tri aeroplana izašla su u susret objavljenim neprijateljskim aeroplanima koji su dolazili od Kragujevca, gde su bacili bombe. Aeroplan na kojem je bio pilot Tiruen, a pasažer Manjoni, sreo je jedan neprijateljski aeroplan više Smedereva na visini od 2.500 metara i Manjoni je otvorio na njega mitraljesku vatru i oborio ga je na austrijsku stranu, na 1.500 metara od obale dunavske. Kapetan Polan s podnarednikom Muflom izvršio je potom fotografsko snimanje oborenog aeroplana.
U toku dana na Banjicu je stigla depeša kojom je lično regent Aleksandar čestitao Marselu Tiruenu i Leonu Manjoniju na iskazanoj hrabrosti i postignutom uspehu.
Šanse za presretanje neprijateljskih aeroplana zavisile su od brzine dojave o njihovoj pojavi i pravcu njihovog leta. Uz sugestije majora Vitre pristupilo se organizaciji sistema obaveštavanja, koji je postao operativan polovinom juna. Sve žandarmerijske postave na teritoriji Srbije dobile su naređenje da izveštavaju o preletima neprijateljskih aviona i da postave bela platna u smeru njihovog odlaska i drže ih 30 minuta. Istu funkciju imalo je i dvanaest signalnih stanica koje je uspostavila srpska vojska.
Tako je, prvi put u svetu, stvoren primitivan ali prilično efikasan sistem vazdušnog osmatranja i javljanja. Prilikom povratka sa izviđanja rejona Zvornik - Donja Tuzla - Čelić - Janja iznenadna oluja je primorala podnarednika Alsida Petea i njegovog izviđača kapetana Fransoa Tilana da prinudno slete kod sela Bogosavac na jednu livadu, pri čemu su lakše oštetili aparat. Francuzi su uspeli da narednog dana osposobe avion, koji je odleteo ka Banjici okićen buketima cveća, koje su među njegove upornice zakačile srpske seljanke, što je naročito dirnulo kapetana Tilana, koji je u svom dnevniku zabeležio da su oni za njega ”od mnogo veće vrednosti nego sve počasti i zvanična odlikovanja”.
Nova grupa od četvorice francuskih pilota i 23 kaplara, predvođena majorom Roberom Danželzerom i snabdevena aeroplanima stigla je 27. juna u Srbiju. Iako je postojala namera da se oforme dve eskadrile koje bi mogle da pokriju širi rejon dejstava, zbog nedostatka stručnog mehaničarskog i pomoćnog osoblja, na predlog majora Vitre, Vrhovna komanda je 17. jula odlučila da pojačanje bude pridodato postojećoj jedinici, koja će po potrebi upućivati svoje avione različitim komandama.
(Nastaviće se)