Franjo uz Milana

 Jest, Veličanstvo. Molim pokorno da ni najmanje ne posumnjate kao da ja ne volim naprednjake. Naprotiv, među njima imam veliki broj iskrenih prijatelja. U mojoj službenoj karijeri najbrže sam avanzovao pod Garašaninom. Nego, ja hoću po dužnosti, da vam kažem onako, kako se misli na - ruskoj strani. A Vaše veličanstvo izvolelo je zapovediti mi da održavam poverljive odnose sa Grabovom.
- Jest, jest. Dobro, dobro.
- Molim, još.
- Šta još? - upade Kralj glasom ozbiljnim.
- Grabov mi onomad ostavio još jednu njegovu sumnju.
- Kakvu? - ubrza Kralj.
- Sumnju ili mišljenje njegovo, kako uzmete, Veličanstvo. On je od nekuda čuo. Ili je neko iz vaše okoline šanuo - tek postoji glas: da je Vaše veličanstvo, ili poslalo, ili da misli šiljati generala Franasovića, ili kakvo drugo lice, gospodinu Šislu (šefu careve kancelarije) u Beč.
- To nije istina - oteže Kralj, ali, primetih na njemu, ne sasvim pouzdano.
- Tako se, velim, čulo. I ja sam dužan da vam kažem, na šta se s ruske strane sumnja, i šta oni kao žele.
- Jest, znam. Oni žele odmah i radikale na vladi.
Pa onda dodade oštro i odsečno:
- Ali radikali ne mogu sami doći.

Car i kralj

Tada sam prvi put nazreo Kraljevu misao za - Fuziju, koja je posle mesec dana i ostvarena.
Pred veče bio sam opet kod Kralja, po njegovu pozivu.
I ponovo odbih ponuđeni mi - ministarski položaj.
Kralj mi ostavi da se još za koje vreme razmislim.
Pa onda pređosmo opet na razgovore o Grabovu i njegovim poslovima, a ja u podužem razgovoru završih otprilike ovim mislima:
- Molim, Veličanstvo, vama će biti poznato da austrijski car gaji velike simpatije prema Kralju, vašem ocu; da ga sada u ovom njegovom položaju jako žali. Ne da se sporiti da je kralj Milan, za vreme svoje vladavine, učinio Austriji dosta i znatnih usluga. To se zna. A zna se da je i Austrija kralju Milanu uvek prijateljski naklonjena bila. I ja verujem da ga oni u Beču neće lako prežaliti. Ne znam da li je pravilno moje mišljenje. Dobro bi bilo i da grešim. Ali, molim, dozvolite mi slobodno reći: kao da se iz Beča nemate mnogo čemu nadati. Ako i Rusi ohladne. A general svakom prilikom vazdan priča kako vas u Petrogradu vrlo rado imaju.
Kralj mi ne dade da dovršim.
Govorio je i on. I to jako uozbiljen. A njegove su se misli otprilike svršavale uglavnom na ovo: u spoljnim pitanjima Kralj hoće da ide uz Rusiju, ali u unutrašnjim prilikama Kralj misli da upravlja onako kako on zna da je dobro i kako on nalazi da treba Srbijom upravljati.
- Sad sam, gospodine načelniče, bio poslom kod Njegovog veličanstva, pa mi pri polasku Kralj naredio da vam poručim: da odmah idete njemu. Zove vas. A ja, evo, usput, svratih da vam to lično saopštim - reče mi potpukovnik Mika Naumović, Kraljev ađutant, ulazeći u moju kancelariju u Ministarstvu unutrašnjih dela.
- Hvala g. potpukovniče.
- Kralj čeka u svome kabinetu na vas.
- Sad odmah polazim.
- Imate li g. Taso kakvih izveštaja iz Beča - behu prve reči Kraljeve, kada stupih u njegov kabinet.
- Imam, Veličanstvo.
- O papi? - jelte.
- Jest, Veličanstvo.
- Pa šta vam se javlja? Šta radi papa? - nastavi Kralj radoznalo.

General javlja

- General Grabov javlja da je kralj Milan nervozan, da se na njemu primećuje, da je često uzbuđen. Da je to sve sa toga što je jako nezadovoljan sadanjim stanjem u Srbiji.
- A još?
- Još veli Grabov, da se Kralj, otac vaš, poslednjih dana jetko i ružno izražava o svojim prijateljima, generalima i velikodostojnicima, koje je, veli, on iz prašine podigao, a oni ga tako brzo napustili, pa prešli na stranu kraljici Dragi.
- A? Jest - osmehnu se Kralj.
- Vaš otac, veli se dalje, srdi se i na novinare što se svi iz reda sa simpatijama odazivlju novome stanju.
- Jest - dodade Kralj očito zadovoljan.
- Otac vam se naljutio naročito na “Mali žurnal”, koji je u svojim uvodnim člancima otvorio čitavu kampanju na raniji život kralja Milana.
- Vaše Veličanstvo, kako se veli, bilo je dobro za vreme svoga bavljenja u Smederevu, primiti u audijenciju Božu Savića, urednika “Žurnala”. Kralj Milan to zna. Pa izgleda da su mu pali u oči Savićevi članci posle one audijencije kod Vašega veličanstva.
Kralj na ovo ućuta.
- “Mali žurnal” - nastavih dalje - šalje se Kralju ocu svakoga dana. Ja sam video novine u našoj, ministarskoj, štaciji u zavoju sa francuskom adresom na - kralja Milana.
Kralj na ovo samo ubrza:
- A šta vam još javlja Grabov? Ko dolazi papi. Kako živi?
- Molim, Veličanstvo. Grabov mi je ostavio jednu noticu.
- Gde vam je?
- Evo je, Veličanstvo. I pokazah hartiju Kralju.
Kralj je brzo dohvati iz moje ruke. I poče je glasno čitati.

CARSKI ISPRAĆAJ
Dva puta sam još bio kandidat za ministra. Jednom i u projektovanom kabinetu Pašićevom. Dva puta sam nuđen i za senatora. I sve sam odbio. Kada je docnije kralj Milan, 29. januara 1901. u Beču umro, toga dana bila je tamo hladnoća 10 ispod nule. Iako star i slabunjav, car je lično došao na pogreb, okružen erchercozima i velikodostojnicima. Bio je u crkvi i išao je za mrtvačkim sandukom do Švarcenbergplaca. Na paradi je bio postrojen bečki garnizon. I posle, prenos tela do grobnice u Krušedolu izveden je carski, sve po carevoj naredbi. Možda grešim, ali je moje mišljenje da će Srbija teško više moći dobiti onakve prijateljske odnose sa Austro-Ugarskom kakvi su bili pod kraljem Milanom. Od mnogih prilika iz moje službe samo da pomenem ove: kapetani iz Zemuna, Pančeva, Vršca, Novoga Sada, pa čak i oni iz Pešte, razume se, po nalogu svoje vlade, održavali su sa nama u beogradskoj policiji najuslužnije odnose. Na svakom koraku njihove vlasti punom voljom i energijom izlazile su na susret našim vlastima.
Kapetan zemunski, Velš, dolazio je nedeljno i češće, na raport upravniku Beograda. U ono doba ja sam, po službenom poslu, slao naše žandarme u punoj uniformi i sa oružjem čak u Novi Sad, kapetanu Bali, a danas kako je skoro sa pravednim ogorčenjem u beogradskim listovima pisano, čim srpski žandar, iako službeno, u Zemun pređe, odmah ga tamo razoružaju i uhapse!!!
(Nastaviće se)