Neće vojska na kralja

 JEDNOGA večera (u januaru 1903) bilo je nekakvo prijateljsko veselje u zasebnoj sobi Kolarčeve pivnice. U tom društvu bio je i Kraljev ađutant, potpukovnik Mika Naumović. Kada je vince uišlo u lice, poveo se je, između ostaloga, govor i o Kralju i Kraljici.
- Znaš, bolan, da ih mrzim, crni su mi pred očima, ne mogu da ih gledam. Je... bi ih sa... - rekao je glasno Naumović.
Jedan viši činovnik, veliki prijatelj Kraljev, koji je takođe bio na toj večeri, ode sutradan te Naumovićeve reči saopšti Kralju. I obrati mu opet pažnju na oficire.
Kralj se na to ne samo nije naljutio nego se i nasmejao:
- Ne znaš Miku... On je bio pijan - rekao je Kralj.
- Pijan jeste bio - odgovorio je onaj činovnik. Ali kao pijan mogao je to i otkriti. Ne treba smetati s uma da obično čovek što trezan misli, to pijan govori.
- Nije to ništa... nije - završio je Kralj. I Mika i sva njegova porodica duguju mnogo i meni i Kraljici. Ja sam uveren da su mi oni svi do jednoga pravi i nesumnjivi prijatelji!
Glas o propasti dinastije Obrenovićeve uhvatio je bio već uverenje i na strani.
U februaru 1903. jedan od naših poslanika šifrom je javio u Beograd: da se obrati ozbiljna pažnja za sigurnost Kraljevu.
Kada je Kralj zahtevao da se taj poslanik jasnije izjasni šta mu je dalo povoda, te je onakvu opomenu poslao, on je pismom saopštio da se je Vladalac, kod koga je on akreditovan i kome se ne može osporavati dobro poznavanje prilika u Srbiji i raspoloženje Kraljevih protivnika - da se je taj Vladalac izjasnio pred jednom ličnošću: da Kralja Aleksandra za šest meseci neće biti među živima.
Sada je već i sam Kralj bio uveren da se doista nešto ozbiljno sprema. I da se uveri kakvo mnjenje u narodu o njemu postoji izaslao je tajno trojicu svojih prijatelja da obiđu Srbiju i da ga o raspoloženju naroda izveste.
Kralj je, dakle, još jednako ostao pri tome mišljenju da ako postoji kakva opasnost za nj, da će se ona javiti iz naroda, iz publike, ali nikako iz reda - oficira.

Opasna zavera

U to vreme ja sam bio član Glavne kontrole. Jednoga dana jedan od velikih prijatelja Obrenovićevih saopštio mi kako je prošlog dana bio kod Kralja i kako mu se ovaj žalio da ja već više od dve godine ne idem u Dvor; pa kako sam počeo izostajati i od zvaničnih prijema u Dvoru, itd.
- Ja sam sada član Kontrole po želji Kraljevoj - odgovorio sam i mome prijatelju. Kao što znaš, ja sam tražio penziju, a on me poslao u Kontrolu. Dok sam bio načelnik policije išao sam mu po pozivu jer i priroda moje službe takva bila. Onda sam imao da se staram o redu i sigurnosti. Šta ću mu sada kao član kontrole. Ja se sada bavim računima, a to za nj ne može imati interesa. Ti znaš, ja sam skroman čovek. Ne volim da tumaram po Dvoru. Niti je to moj običaj i pređe bio.
- Ama, molim te, Kralj bi želeo da govori s tobom. Ti si iskusan policajac. Čuo si, valjda, o ovim smutnjama, što se raznose. Vidiš, svaki čas izbijaju neki glasovi: da preti opasnost Kralju i Kraljici.
- Pa ja nisam sada u policiji. Onaj koji ima vlast u rukama i sredstva i ljude za to, taj treba i mora da zna šta se Kralju sprema.
- Ali, molim te, pravo da mi kažeš, šta ti misliš o svemu tome?
- Šta će ti to?
- Da mi kažeš, molim te.
- Kada baš hoćeš da znaš, onda Kralj stoji hrđavo među - oficirima. To sam ja pominjao još tada, kada sam načelnik policije bio. U vojsci ništa ne valja. I moje je mnjenje da zasad Kralju preti opasnost samo od oficira.
Na dan 27. aprila 1903. pre podne javlja se upravniku Beograda, Maršićaninu činovnik N. U licu zbunjen i usplahiren. On mi je kazao ovo:
- Molim vas, ovo što ću da vam kažem prava je istina. Javite odmah Kralju: da je protivu njega spremljena opasna zavera među oficirima. Stvar je rešena. To će se izvršiti za koji dan. Oficiri će da ubiju Kralja i Kraljicu. U zaveri su: Mašin, Mišić, Luka Lazarević, Radaković itd. I taj činovnik imenuje sve zaverenike.

Ima istine

UPRAVNIK Beograda onoga časa ode i saopšti Kralju sve. Imenuje i oficira koji će sve zaverenike po redu pokazati. Najzad skrene pažnju na ozbiljnu opasnost koja sada predstoji Kralju.
- Ama biće tu i istine - prihvati Kralj. Sinoć mi je i Nikodije (Lunjevica) nešto nalik na to kazivao.
Pa onda otvori vrata i viknu:
- Iviću (kamerdiner). Idi te mi zovi čiča Matu. (Tako je Kralj zvao generala Lazu Petrovića.)
Laza je onda imao svoju kancelariju i svoj stan u samom Dvoru, u onoj jednospratnoj kući, prema starome konaku.
- Nemojte, molim vas pokorno, Veličanstvo kazivati Lazi ime oficira koji prokazuje zaveru, jer će se čovek kompromitovati, a on je hteo da vam učini uslugu i vas spase - rekao je upravnik Kralju.
- Neću. Neću - odgovorio je Kralj.
Došao je general Laza. Pozovu i predsednika Ministarstva, generala Cincar-Markovića i ministra vojnog, generala Milovana Pavlovića.
Narede istragu. Pohapse neke oficire za koje je rečeno da su u zaveri. Uzmu ih na ispit. Oni, naravno, ne priznaju ništa. Kralj onda, protivno svome obećanju, poveri i ime oficira koji je zaveru prokazao. Ministar vojni, da dovrši glupost, naredi da se zaverenici suoče i sa tim oficirom. Ovaj, naravno, nalazeći se izložen prema drugovima, tako kompromitovan, odreče i sam da što o zaveri zna. I svi pohapšeni zaverenici budu odmah pušteni.
I sada ponovo oba ministra stanu uveravati Kralja da se oficira ništa ne boji, da ako njemu predstoji kakva opasnost, da ona može doći samo iz publike, ali nikako iz vojske.
- Čuješ ti upravniče - završio je general Laza, u poslednje vreme i suviše slobodan pred Kraljem. Nemoj više da što dostavljaš protivu oficira. Obrati ti pažnju tamo na publiku, da iz nje nešto ne poleti. Ne brigaj ni ti ni tvoji policajci za oficire, neće oni na svoga Kralja.
(KRAJ)