Spremam se za putovanje

 NIKADA ni jedna američka majka nije mogla doživeti veću sreću i veći bol od majke braće Kenedijevih - Rouz Ficdžerald Kenedi, koja je u svom dugom životu doživela, da jedan od njenih sinova Džon uđe u Belu kuću, drugi Robert u američku vladu, a treći Edvard da 47 godina zaredom drži senatorsku fotelju na Kapitol hilu. Njen četvrti sin Džozef junior, koji je takođe bio politička zvazda u usponu, poginuo je kao heroj u Drugom svetskom ratu.
"Velika mama" Rouz je doživela, da pored Džozefa, sahrani i dva svoja druga sina, Džona i Roberta, dok se najmlađi Edvard, koji je nadživeo majku, prošle subote pridružio braći na Arlingtonskom groblju.
To mesto skoro da je postalo sveto. Na sredini te uzvišice, koja se tako lepo vidi sa druge obale Potomaka, od Bele kuće i Kapitol hila, gori večita vatra, koja je zapaljena ispred groba u kojem počiva jedan od najpopularnijih američkih predsednika Džon Kenedi.
Na toj uzdignutoj zaravni, ispod koje su polja sa krstačama nad grobovima američkih vojnika poginulim u ratovima - Drugom svetskom, korejskom, vijetnamskom i onim manje poznatim i svežijim, u grobu Kenedija sahranjeno je dvoje njegove maloletne dece i zemni ostaci njegove udovice Žakline, koja je zbog udaje za Onazisa, to mesto zamalo izgubila.
NA ZELENOJ padini, trideset metara od tog večitog plamena, sahranjen je pet godina kasnije brat Robert, koji je ubijen takođe u atentatu, u trenutku kada mu je nominacija za predsedničkog kandidata za Belu kuću bila u rukama. Ta njihova tragična sudbina ostala je tajna, kojom se bavi i još će se baviti istraživači, i policajci i istoričari, kako to i zašto da Amerika, koja se toliko diči slobodom i demokratijom, ubija svoje najbolje sinove, a pritom nije u stanju da odgovori na pitanje: ko vuče konce tih zavera, ko iza toga stoji, jer i pticama na grani je jasno da Kenedijeve istinske ubice nisu onaj smušeni Li Harvi Osvald, niti onaj suludi momak arapskog porekla Sirhan B. Sirhan.
Sada se na tu zaravan na Arlingtonu popeo i Edvard Kenedi, koga nije ubila zavernička ruka, ali jeste zloćudni rak na mozgu, koji ga je dotukao u roku od godinu dana, u 77. godini života. On je sahranjen na ledini, nekoliko desetina koraka od braće, u trouglu koji će kroz istoriju, nešto slično "bermudskom trouglu", ostati trajno obeležje američkih zvezdanih trenutaka i američke tragedije koja dolazi iz njenih najmračnijih dubina.
Najmlađi od braće Kenedi je izrastao u neku vrstu patrijraha porodice Kenedi, koja je uz sve uspone i pobede, stalno, skoro po nekakvom kobnom ritmu sudbine, doživljavala tragedije i posrtanja. Kad je izdahnuo posle teške bolesti, koja mu je dijagnosticirana 20. maja 2008. godine, porodica je, okupljena u Hajanis Portu, u Masačusetsu, izdala saopštenje u kojem se kaže da je on bio "stožer oko kojeg se okupljala i držala porodica Kenedijevih".
"On je bio", kaže se dalje u tom saopštenju, "onaj zrak optimizma i vatre koji je u našim životima bio stalno i sigurno uporište."
NA POSLEDNJEM ispraćaju, koji je organizovan u rodnom Masačusetsu, učestvovala je cela Amerika. O ličnosti senatora Kenedija govorio je i predsednik Obama, koji Kendijevima duguje puno što je ušao u Belu kuću.
"On je bio najuspešniji i najveći zakonodavac u istoriji moderne Amerike", rekao je Obama i dodao da se "Kenedi tokom cele karijere na Kapitol Hilu, a ona je trajala pola veka, nije borio za moćne i bogate, kojima je i sam pripadao, nego pre svega za one kojima je bogata Amerika morala više da pomogne - da budu zdravstveno osigurani, da mogu da idu u školu i da ne trpe rasnu diskriminaciju. On se isto tako borio, i to veoma uspešno, za rešavanje statusa miliona emigranata, koji su takođe trpeli. On je zaslužan", dodao je sadašnji američki predsednik, "za donošenje oko 300 zakona iz te oblasti".
Za vreme posmrtne ceremonije, prisutnima se obratio lokalni biskup, da po ovlašćenju pape i samog Kendija, pročita delove pisma koje je sada već pokojni Kenedi uputio poglavaru Svete stolice neposredno pre smrti.
"Dijagnozirali su mi rak na mozgu, sveti Oče", pisao je Kenedi. "Lečim se, ali bolest čini svoje. Imam 77 godina i spremam se za poslednje putovanje. Pomolite se za mene."
"Imao sam sreću i Božji blagoslov", piše dalje Kenedi, "da sam život proživeo u jednoj divnoj porodici. Moji roditelji, posebno moja majka, održavali su i gajili katoličku veru u našoj porodici i u našim životima. To nam je davalo snagu u najtežim trenucima. Znam da nisam bio perfektan čovek, ali vera mi je pomogla da se održim. Želim da znate da sam za skoro 50 godina koliko sam se bavio javnim poslovima, svesrdno radio da pomognem siromašnima, obespravljenima i onima koji su pokušavali da u Americi nađu svoju novu domovinu."
Ogromna većina Amerikanaca, bez obzira na njihovo stranačko opredeljenje, priznaje Kenediju da je u političkom životu zemlje bio simbol te liberalne, progresivne Amerike, pa nije ni čudo da su ga zvali "liberlani lav" sa Kapitol hila.
(Nastaviće se)