Sila sve rešava

 MINISTAR Andrej Gromiko poslao je sutradan telegram kojim SSSR zvanično priznaje NR Kinu. Ali zapadne sile nastavile su da priznaju Čang Kajšekovu vladu, čak i kad je pobegao na Tajvan. Čang je imao i mesto u Savetu bezbednosti UN, kao jedan od pet stalnih članova. Do punog priznanja Maove Kine doći će tek posle više od dve decenije.
Gromiko je ambasadoru Roščinu poslao uputstvo da krene ka Pekingu i preda akreditivno pismo Džou Enlaju. Hladni rat je već bio u toku kad je NR Kina oglasila svoje prisustvo na svetskoj sceni. Mao je morao da stane na jednu stranu. Pri tom je bio veoma oprezan. Imao je loših iskustava sa Staljinom. Ali u pitanju je bila njegova zemlja i morao je mnogo toga da proguta. On je bio nezavisan, ali ne i politički naivan.
Glavni Maov neprijatelj, generalisimus Čang Kajšek, iako sa razbijenom vojskom, još se povlačio po kineskoj unutrašnjosti. Deng Hsiaoping i jednooki maršal Liu Bočeng odmah posle Maovog govora na Tjen Anmenu seli su u oklopni voz i odjurili na jug zemlje. Borbe su trajale još dve godine.
Nije zabeleženo kako je Čang Kajšek reagovao na vest o proglašenju nove Kine u Pekingu. Možda je procedio kroz zube: Taj prokleti bandit. To je bio njegov rečnik kada je govorio o Mao Cetungu. Ni Mao njega nije štedeo. Čang je, za komunističkog vođu, bio razbojnik i bandit.
Mržnja između Mao Cetunga i Čang Kajšeka bila je iskonska, duboka i dugotrajna. Iako su nekoliko puta sarađivali čak i stvarali koalicije, oni su bili dva potpuno različita sveta. Čudno je pri tom što su imali istog duhovnog oca - Sun Jatsena.
AKO su ruski pisci 19. veka izašli iz Gogoljevog šinjela, onda su Mao i Čang izašli iz šinjela Sun Jatsena. To nije samo stilska figura: Sun je kreirao uniforme koje su kasnije u svetu bile poznate kao Mao bluze. Takve bluze nosili su i Mao i Čang, kao da pripadaju istoj, a ne neprijateljskim vojskama. Značajnije od toga je što su oba u Sun Jatsenu videli svoj politički uzor, a u njegovim političkim ciljevima inspiraciju.
Mao je naravno imao i druge idejne izvore, od marksizma do staljinizma. Marks je za njega bio dalek i neprimenjiv na kineske prilike, Staljin je bio bliži ali takođe nepogodan za kopiranje, Sun Jatsen je bio prilično neodređen pa zato prihvatljiv, ali Mao Cetung je najbolje uzore nalazio je u istorijskim spisima kineskih imperatora, pisanih pre hiljadu ili dve hiljade godina. Čak i uoči proglašenja Narodne Republike Kine, u palati Hrizanteminog mirisa, koja će biti njegova rezidencija do kraja života, Mao nije čitao ni Marksa ni Lenjina već svoje omiljeno štivo “Generalni pogled kao pomoć vladi” sastavljeno u jedanaestom veku.
Čang Kajšek je bio daleko od teorije marksizma- lenjinizma, premda je kao i Mao prihvatio Lenjinovu koncepciju o partiji. Prilikom svog prvog boravka u Moskvi, Čang je pokušao da čita “ Kapital”. Kasnije je lakonski priznao da je “imao teškoća sa prvom glavom, ali su ostali delovi bili mnogo lakši”.
TU BIBLIJU marksističkog učenja Čang nikada nije ozbiljno shvatao niti ju je ikada kasnije uzimao u ruke. On je bio profesionalni vojnik, bez ambicija da bude teoretičar, ideolog , pesnik ili učitelj, što je Mao sve želeo i bio.
Čang je politiku shvatao na ogoljen način: od prvog dana bio je uveren da snaga rešava sve, a da su najefikasniji “srebrni meci”, to jest korupcija. Od tih metaka je stradao i on i njegova armija i društveni slojevi koji su išli za njim.
Mao je politici prilazio na drugačiji način. On je želeo da zaista promeni Kinu, da je oslobodi hiljadugodišnjeg tradicionalnog načina života. U tome je delimično uspeo, a stradao je od “viška” ideologije i neprimenjivih ideja kojima se zanosio, naročito posle dolaska na vlast.

NIKAD U GRADU
Maova noga nikada nije kročila u Zabranjeni grad, mesto kineskih imperatora. Njegova rezidencija je bila u Džunanhaju, koji se naslanja na Zabranjeni grad.
Mao je imao neku fobiju prema Zabranjenom gradu, kao i prema novcu, koji nikada nije uzimao u ruke. Govorio je za sebe da je “samo Veliki zmaj” i da nije “Nebeski zmaj” t. j. imperator, kome je mesto u Zabranjenom gradu.
(Nastaviće se)