Strah temelj vlasti

 PO povratku u Kinu, na Vampoa akademiji, Čang je na sva usta hvalio komunističku partiju Sovjetskog Saveza. Pozivao je kadete da se ugledaju na samopregor članova sovjetske partije i da uče od njih. Sam je odabrao jednog od kineskih komunista iz užeg rukovodstva i pozvao ga da dođe na Akademiju i da drži časove budućim oficirima. Bio je to Džou Enlaj. Neki tvrde da su bili u prijateljskim odnosima. Čang je čak dozvolio komunistima da na Vampoa formiraju svoju samostalnu organizaciju, a to su ubrzo učinili i guomindangovci. Tako je ustvari kumovao stvaranju frakcija čiji sukobi će, kasnije, potresati Kinu decenijama.
Čang Kajšeku će biti potrebne samo dve godine da postigne svoj životni cilj: da ujedini Kinu i da stane na njeno čelo. Za to vreme bilo je mnogo sukoba, krvavih obračuna, izdajstava i lažnih kompromisa, a inicijator gotovo svih tih događaja bio je Čang, koji se pokazao kao neprevaziđeni majstor za provokacije i spletke, ali i dobar organizator armije kojom je upravljao surovo, u japanskom stilu.
Prvo se obračunao sa levičarima i komunistima u Kantonu. Oni su bili konkurenti za vlast i trebalo ih je eliminisati na vreme. Čang nije davao ni pet para na moralne ili pravne forme. Polazio je od toga da uspešna vladavina počiva na strahu podanika.
Proterao je zatim u Francusku legalnog guvernera provincije Vang Đingveja, onog istog koji je viđen za naslednika Sun Jatsena, i tek posle toga sam, neprikosnoveno, zagospodario Guandungom.
Čang Kajšek se posle toga okrenuo prema severu. Njegova armija, uz pomoć sovjetske Rusije u naoružanju i, što je posebno važno, novcu, za relativno kratko vreme umarširala je u susedne provincije i Čang je iz meseca u mesec širio svoju vlast i bio sve snažniji, i sve bliži Pekingu. U njegovoj senci, kao nekada i u senci Sun Jatsen, bio je izaslanik Kominterne Mihail Borodin.
Na početku Čang je imao 100 hiljada vojnika, protiv kojih je stajalo najmanje milion vojnika lokalnih militarista. Ubrzo je većina njih prešla na njegovu stranu. Lokalne jedinice su bile nedisciplinovane, pljačkale su u svakoj prilici i u narodu su ih zvali - gangsteri u zelenim uniformama.
Čang je koristio strah, silu i „srebrne metke“, tj. korupciju kojom je ostvarivao čak veće uspehe nego na bojnom polju. Bilo je jednostavnije potkupiti čitavu armiju, nego se boriti s njom. Ustvari, bilo je dovoljno korumpirati komandni sastav, a običnim vojnicima isplatiti zaostale dugove.
U 15 kineskih provincija na vlasti su bili lokalni glavari, od kojih je svako imao svoju profesionalnu vojsku. Njihova snaga bila je relativna. Po broju stanovnika te provincije su bile brojnije od većine evropskih država, ali što se tiče vojnika pod oružjem oni su bili neizvestan i nesiguran partner. Svako ko je imao dovoljno novca mogao je da ih angažuje i kupi za određeni period vremena i oni su bili lojalni, dok su primali nadnice. Čang je imao dovoljno sredstava da ih angažuje.
U mnogim provincijama Kine dominirala je, međutim, leva frakcija partije Guomindanga koja je delovala u tesnoj saradnji sa komunistima. Oni su još smatrali da ih obavezuje koalicija koju je Sun Jatsen uspostavio. Sada ih je zbližavao i isti cilj: borba protiv Čang Kajšeka čije su diktatorske ambicije bile već sasvim prepoznatljive. Bilo je pokušaja da se Čang smeni i udalji od vlasti, ali to nije uspelo: iza njega stajala je dobro organizovana, i dobro plaćena armija.
Konačni razlaz sa komunistima desio se posle neuspele pobune u Šangaju. U aprilu 1927. šangajski sindikati, predvođeni komunistima, pri čemu je Džou Enlaj imao vidnu ulogu, pobunili su se protiv stranih trupa koje su tada bile stacionirane u ovom gradu. Bio je to eho direktive iz Kremlja da radnici treba prvi da krenu u revolucionarnu akciju. Komunisti su relativno lako preuzeli vlast, ali su, na insistiranje Staljina, koji je više verovao Čang Kajšeku, bili spremni da tu vlast predaju odmah kada trupe Guomindanga uđu u Šangaj.

BEZ SUDA
KADA se izborio da postane vojni komandant u Kantonu ( Guandžou), Čang Kajšek je posumnjao u lojalnost dvojice generala. Pozvao ih je na privatnu večeru u najbolji kineski restoran u gradu. I dok je teklo vino i izgovarale se zdravice za večerom, u čemu je prednjačio Čang, u restoran je upala vojna policija, vezala ruke generalima, sprovela ih u dvorište i, bez suda i pitanja, streljala.
(Nastaviće se)