Rat pukovnicima

 KO su bili pučisti? Ko je bila ta gnusna trojka jeftinih Hitlera? Pre 21. aprila 1967, kao i većina Grka, nikad nisam čula za njihova imena. Jedno istraživanje nas je obavestilo kakvom soju su ti ljudi pripadali, ali ništa više od toga.
Georgios Papadopulos, artiljerijski pukovnik i veza između grčke tajne službe, KIP, i američke CIA. Lečen od neuropatije. Za vreme Karamanlisovog mandata član “Tajne komisije za borbu protiv komunizma”. Godine 1964. bivakovao je blizu turske granice. Prijavio je jednu komunističku zaveru u cilju sabotaže. Sipali su šećer u rezervoar za benzin vojnih kamiona. Optužba je istražena i okrenula se protiv njega. Pokazalo se da je sam Papadopulos inscenirao ovu komediju. Ukoren je i premešten na manje značajan položaj. Godine 1966. ponovo se pojavljuje na položaju direktora psiholoških operacija (!) i propagande u glavnom štabu pešadije. To je bila tačka s koje je organizovao puč.
Stilijanos Patakos, madam Malaprop hunte; starešina oklopne divizije u oblasti Atine, član organizacije “Život”, čiji je cilj bio reorganizacija crkve i društva prema puritanskim obrascima. Bilo je prirodno da istog trenutka kad je hunta preuzela vlast zabrani mini suknje i brade. Kad je postao smešan, napravio je zaokret od sto osamdeset stepeni i dozvolio da se jedno međunarodno takmičenje u mini suknjama održi u Grčkoj. Govoreći o političkim zatvorenicima rekao je: “Ako treba da se smaknu, biće smaknuti”. Ali, gospodin Sajrus Šulcberger piše: “To je odvažan, poštovanja dostojan i posvećen čovek”. Taj posvećeni čovek kasnije je izjavio da je lozinka “narodnog ustanka” glasila: “Stoj ili pucam!”
Nikolaos Makarezos. O njemu se nije znalo mnogo, osim činjenice da je i on radio za KIP. Atinjani su tvrdili da su mu poverili nadzor nad ekonomijom, jer je “jedini od sve trojice znao sabiranje i oduzimanje”.
Došao je dan majčinog povratka u Atinu. Nekoliko sati pre polaska na aerodrom ugovorila sam rutinski intervju za radio u kome bih govorila o pozorištu, filmu i sličnom. Prebacivala sam samoj sebi što sam tako glupa. Naravno da sam mogla da očekujem da će se intervju vrteti oko predstave “Ilja, ljubavi moja”. Novinar je pitao: “Da li mi se sviđa da je igram?” “Gadi mi se da igram Ilju. Gadi mi se”.
Nisam znala da ću to reći. Ali trebalo je to da kažem.
“Recite mi zašto?”, upitao je novinar.
Majka me je pogledom preklinjala.
“Zato što je to laž. Nema sreće u Grčkoj danas. To je zemlja okovana u lance”.
“Dajete izjavu protiv pukovnika?”, rekao je novinar.
“Ne”, viknula je moja majka.
“Da”, viknula sam ja.
“Mogu da počnem sa pitanjem za američke turiste”, rekao je novinar. “Da li ovoga leta treba da idu u Grčku?”
“Ako možete da idete na grčka ostrva, znajući da su neka od njih zatvori u kojima se ljudi podvrgavaju mučenju, onda idite u Grčku”. Majka me je preklinjala da prestanem. “Ako želite da vaši dolari podupru fašističku vladu, onda idite u Grčku”.
Novinar je isključio magnetofon. Kazao je da želi da dođe ponovo kroz nekoliko sati sa televizijskom ekipom. Želi intervju na ovu temu. Bio bi emitovan na nacionalnoj mreži. Rekla sam da dođu. I rekla sam sve što mi je bilo na srcu. Počela sam svoj rat protiv pukovnika. Ćutanje me je gušilo.
Intervju je prikazan u dnevniku NBC. Ponovljen je još nekoliko puta iste večeri. Neposredno posle prvog prikazivanja naš telefon počeo je da zvoni. Nije prestajao sve dok nisam otišla u pozorište. Prijatelji i nepoznat svet pozdravljali su me sa “bravo” i “alal ti vera”. Jedan je rekao: “Melina, podigla si barjak otpora!” Osećala sam se kao La Pasionarija.
(Nastaviće se)