Podvala iz Slobinog kabineta

 DUŽNOST poglavara Srpske pravoslavne crkve, kao i sve prethodne, patrijarh Pavle shvatio je kao obavezu da - služi. To je, još dok nije bio patrijarh, ovako objasnio: "Što veći položaj imaš u Crkvi, to više treba da služiš. Samo zemaljski gospodari 'vladaju', a u Crkvi se služi". Pošto ga je tako velika obaveza zadesila upravo u vreme kada je započinjala jedna od najtežih etapa u novijoj srpskoj istoriji (raspad dotadašnje države, građanski ratovi, međunarodne sankcije, medijska satanizacija, ucene i oružana agresija najmoćnijih zemalja sveta, razni pokušaji razaranja srpskog duhovnog bića...), nije mu ništa bilo strano što bi moglo da bude od koristi u obavljanju te dužnosti.
Jedan od načina da oslušne raspoloženje i da vidi kuda sve ide i stremi srpsko društvo, bilo je da čuje mišljenje nekih od najistaknutijih srpskih intelektualaca, pa je sa njima, u više navrata, organizovao sastanke u Patrijaršiji. "Bili su to ljudi van političkih stranaka, različitih shvatanja i iskustava, koji su svoja mišljenja iznosili otvoreno, ponekad, rekao bih, kao da se ispovedaju... Ljudi bi se u tim susretima otvarali i ponekad iskazivali takva upozorenja da ih je teško bilo slušati, a pokazalo se da su se neka od njih, kasnije, nažalost i obistinila", zapisao je patrijarh Pavle.
Uglavnom su to bili akademici, istaknuti profesori univerziteta i poznati pisci. Glavni organizator ovih susreta bio je istoričar književnosti Živorad-Žika Stojković, koji je Pavlovu naklonost stekao još u Prizrenu. Osim njega, koji je, uz pisce Dobricu Ćosića i Matiju Bećkovića, redovno prisustvovao ovim skupovima, na razgovore kod Njegove svetosti dolazili su i poznati istoričari Radovan Samardžić i Milorad Ekmečić (pošto je izbegao iz Sarajeva), istoričari umetnosti Vojislav J. Đurić i Dejan Medaković (potonji predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti), istoričar srpske srednjovekovne književnosti Đorđe Trifunović, istoričar dubrovačke književnosti Miroslav Pantić (koji je u međuvremnu postao sekretar SANU), lingvista Pavle Ivić, pesnik Rajko Petrov Nogo, slikar-konzervator i pesnik Svetislav Mandić, slikar Mića Popović...
Razgovorima su prisustvovali i neki od arhijereja koji bi se zatekli u Patrijaršiji - najčešće su to bili mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i ispočetka episkop banatski Atanasije (potonji episkop zahumsko-hercegovački i primorski), a nešto kasnije episkop bački Irinej.
"Bio sam, moram reći, dirnut što imamo tako razborite, dostojanstveno zabrinute savremenike, a njihov broj mora da je mnogo veći, jer prave, čestite ličnosti obično su povučeni ljudi. Velika je šteta i nesreća što tamo gde se odlučuje o sudbini svekolikog našeg naroda nije dolazilo do sličnih, samo još širih okupljanja, na kojima bi se od savetovanja prešlo na prave dogovore kako da se izbavimo iz najgoreg koje nam se spremalo."
Jedan od učesnika ovih skupova, Dobrica Ćosić, u međuvremenu (15. juna 1992.) postao je prvi predsednik novoformirane države - Savezne Republike Jugoslavije.
Prihvatio se te dužnosti, govorio je pisac, tek posle razgovora sa patrijarhom Pavlom. Pola godine kasnije, u decembru 1992, na prevremenim parlamentarnim izborima i izborima za predsednika Srbije, politička opcija koju su podržavali Dobrica Ćosić i njegov kandidat za predsednika Srbije (Milan Panić, u to vreme predsednik Vlade SRJ), poražena je od socijalista i njihovog kandidata za predsednika Slobodana Miloševića.
Tih dana Dobrica Ćosić dobijao je poruke podrške i savete da ne podnosi ostavku od više državnika iz sveta (Miterana, Jeljcina, Micotakisa, Butrosa Galija, lorda Ovena...). "Ali", kako mi je kasnije lično rekao, "mojoj duši i odgovornosti odlučujući je bio savet patrijarha Pavla da ne napustim dužnost u službi narodu."
Ubrzo posle smene (1. juna 1993), jednog dana, neko nenajavljen pozvonio je na dvorišnoj kapiji Ćosićeve kuće na Topčiderskom brdu. Dobrica otvara vrata; ispred kapije patrijarh, sam. Pošto je bilo toplo vreme, seli su na terasu. Dobričina supruga Božica donela je slatko od trešanja. Po običaju, uzeo je samo mrvicu slatkog, i popio pola čaše vode.
- Dođe do mene vest... - započeo je razgovor o Dobričinoj smeni.
Biranim rečima, kao i uvek, zahvalio je domaćinu na savesnom obavljanju najviše državne dužnosti, iskazujući žaljenje što je došlo do njegove smene. A onda je, pomirljivo:
- Šta je, tu je, ljudi smo...
Razgovarali su, zabrinuto, oko sat, još o mnogo čemu što se zbiva. A onda je Njegova svetost požurio na večernju službu.
PATRIJARHU Pavlu često su upućivane zamerke da je tobože naklonjen nekoj od političkih opcija. Opozicija ga je optuživala da je za vlast, pošto se pojavljivao na državnim skupovima. Vlast, pak, da je za opoziciju, pošto se pojavljivao na demonstracijama i drugim opozicionim skupovima. A, kad su vlast i opozicija promenili mesta, promenile su se i optužbe, ali su one i dalje bile po istom šablonu.
A u razgovoru sa ovim autorom, poslednjih dana 2000. godine, za božićni broj NIN-a, izneo je jedno ovakvo svoje iskustvo:
- Na ovo mesto ja sam došao 1990. godine, otprilike u vreme kada su raspisani prvi višestranački izbori. Izabran je Milošević. Koliko je to bilo demokratski a koliko nije, u to neću da ulazim. Ja glasao nisam ni za vreme Tita, ni za vreme Miloševića, ni danas, ali sam slao ljude da vide da li je na tim izborima bilo fer. To je radila Evropa, i Amerika. Govorili su da je bilo fer.
Ono kada nije bilo fer, kada je Milošević onom Špancu (Gonsalesu) rekao da dođe, pa otkazao, bile su mirne demonstracije, od centra Beograda do Hrama svetog Save. Ja sam posetio Miloševića kao predsednika. Sa mnom je bio mitropolit Jovan i sekretar Sinoda. Tada su iz Miloševićevog kabineta izdali saopštenje za javnost u kome su rekli da sam ja njemu čestitao pobedu. A trebalo je za to saopštenje da pitaju i mene, da ga i ja pogledam, ali nisu. Posle toga ja sam morao da dam ispravku, da ja njemu nisam čestitao na izboru, nego sam mu poželeo da njegov rad na tom mestu bude na korist društvu, svim ljudima.
BILO je takvih prilika da sam ja sa njim morao da razgovaram o onome što se ovde dešavalo. Mnogi su mi zamerali što sam ja tamo odlazio. A ja sam njemu odlazio kao predsedniku Republike Srbije. Kažu da moj odnos prema njemu nije bio baš evropski i tako nešto...
Jednom je i Milošević došao u Patrijaršiju. Ali, tom prilikom, zbog nekih svojih političkih stavova, bio je oštro napadnut od pojedinih vladika, tako da nikada više nije kročio u Patrijaršijski dvor. Patrijarh je zamerio tim vladikama zbog takvog nastupa:
- Što mu se tada govorilo, trebalo je da bude na način koji dolikuje i domaćinu i gostu: da reči budu blage, a dokazi jaki. Ne drukčije. Svakako da istinu treba izneti, ali ne onako kao što neki nevešt nosač nosi teret, da ne može a da nekog ne nagazi, udari u glavu ili slično.
Prilikom pomenutog razgovora koji sam imao sa Njegovom svetošću, patrijarh još kaže:
- Svi ljudi koji dođu, a pogotovo političari, imaju interes da to koriste, da svoj čamac privežu za lađu Crkve, onoliko koliko im treba da koriste tu snagu. To mi je jasno. Ali, znate, s druge strane, ljudi imaju toliko raznih potreba, a moja dužnost je da sa svakim razgovaram i shvatim ga, da potražimo izlaz iz toga. Traže od mene, recimo, da ih venčam, a za to treba da se obrate svome svešteniku, parohu. Nisam u mogućnosti svakog da primim, ali moje je da pomognem, da saslušam i podržim u onome što je dobro, bez imalo želje da budem, što se kaže, mirođija u svakoj čorbi.
U odnosu prema državnim vlastima, patrijarh Pavle, kao i u svemu drugom, drži se Svetog pisma. U konkretnom slučaju reči apostola Pavla iz Poslanice Rimljanima da "nema vlasti da nije od Boga" i da "zato ko se protivi vlasti, protivi se Uredbi Božjoj".
Radi pojašnjenja, patrijarh Pavle dodaje objašnjenje:
- Svaka vlast je od Boga, kao što su istina, pravda i ljubav od Boga. Ali nije svaka vlast po volji Božjoj, već je po dopuštenju Božjem, jer je čovek slobodno biće. Ni Bog ne može spasiti onoga koji neće da se spase, jer bi to bilo nasilje, a Bog nije kadar za nasilje, kao što nije kadar za laži i nepravde.

GOSTI IZ INTERESA
PATRIJARH Pavle piše kako mu posebno teško padaju one nezvanične posete koje se najavljuju kao "samo u četiri oka", a koje, u stvari, uz određena posredovanja bivaju iznuđene, samo da bi se potom, uprkos prethodnoj najavi, objavila novinska vest o njihovom prijemu u Patrijaršiji.
"Toliki su vođi političkih stranaka opozicije dolazili kod mene, neki su me zvali i da ih posetim u zatvorskim bolnicama. Protestuju potom što primam njihove protivnike. A niko ne govori šta je kome rečeno u tim susretima; najvažnije im je da su bili u Patrijaršiji", zapisao je patrijarh.
Zatim je izneo svoj nepolitički i vanstranački stav, koji zahteva njegova pastirska dužnost: "Biti izvan politike, za mene znači ne praviti razlike među strankama."

LEŽAJ BEZ JASTUKA
NIŠTA se nije promenilo u životu patrijarha Pavla po izboru 1. decembra 1990. Mislio je da će da stanuje u patrijaršijskoj kući u beogradskom naselju Senjak, inače predviđenoj za stanovanje crkvenog poglavara. I sam je želeo da živi u ovoj kući, zbog blizine manastira Vavedenja, gde bi odlazio na bogosluženja.
Kada su iz Prizrena dopremljene njegove skromne stvari, sestra od tetke Agica (ćerka tetke Senke koja ga je odgajila) i unuka pokojnog brata Dušana, Snežana, koje su živele u Beogradu, otišle su da mu pomognu. Patrijaršijska vila bila je prilično oronula, ali je imala gotovo sav potrebni nameštaj. U spavaćoj sobi bio je prilično očuvani francuski ležaj. Patrijarh je rekao da se od stvari ništa ne dira, ali da se unese njegov krevet, dovezen iz Prizrena. Bio je to najskromniji ležaj - preko običnog metalnog rama, na koji su navarene četiri nogare, postavljene su daske, a preko njih u platnenoj vreći šuške od kukuruza. Bez jastuka.
Vrlo brzo je, zbog obaveza, odlučio da stanuje u Patrijaršiji.

PORUKE
* Uvek, u svim okolnostima života, pa i u onim najtežim, treba imati na umu svetu poruku Hristovu: "Što hoćete da čine vama ljudi, tako činite i vi njima".
* Šta vredi čoveku da je sve ugodno i sve lako ako izgubi obraz i dušu. Ako su teškoće tu, a mi sačuvamo obraz i dušu, utoliko je još veća zasluga i veća čast pred Bogom.
(Nastaviće se)